МРАК У ЦЕНТРУ
У Главној улици, од станице Полиције до Ел Брака, делом до Млина, мркли је мрак. Сијалице не раде, деца излазе из школске поподневне смене, родитељи стрепе, чекају испред школе, да децу доведу кући, људи не могу убости кључ у капију од таме у тој изгледа само тобож Главној штрафити овог града. Један од станара у овој улици је огорчен јер је покуцао на адресе свих надлежних служби, од Нашег дома, инспекције, до Општине, али нико није објаснио зашто је морало доћи до овог замрачења а још важније када ће светло опет засјати ко некад у прошлом 20. веку.
Чујем, спрема се и петиција, а станари, док надлежни покушавају да реше овај заиста „велики“ проблем за њих, купују батер лампе, коју деца треба да носе поред уџебеника у школским торбама.
СВЕТЛОСТ У ПАРКУ
За разлику од горе нареченог центра града, у градском парку, и појединим улицама са подземним инсталацијама за струју, светло бљешти буквално до подне. Сијалице сијају од раног предвечерја док се још виде па до подне идућег дана. Својевремено давно, смо већ писали о овој заједничкој потрошњи градске струје по дану, али нам је тада у Електропривреди објашњено да је све аутоматизовано, па се светло пали и гаси на овим канделабрима, лети и зими у исто време, па макар то била ноћ или дан. Ни тада, као ни сада ово објашњење не пије воду.
Шта ли мисле странци када изађу из својих соба на доручак у Круну а он све сија на стази поред Дунава, док је сунце већ увелико изашло. Ма то нема ни град светлости, Париз.
УБИЦА
Баба која је у Београду усмртила са три хица инвеститора који је хтео да јој узме плац на којој је њена кућа добила је масовну подршку грађана на друштвеним форумима. Ово је, чини ми се да први пут, убица, како се то третира у праву као одузимање живота некоме, има масовну наклоност јавности. Е, то ме нимало не чуди.
Таквих убица, заправо људи које су преварили инвеститори мешетари и преваранти, могло је да буде на десетине. Јер, шта рећи за жену која је дала 25.000 евра за стан у изградњи у Новом Саду, и остала без стана али и без пара. Једноставно у тај стан ушао је други станар који сматра да и он полаже право на њега. Суд ће наравно потрајати. Или шта рећи за оне чији станови никад нису ни изграђени а плаћени. Или, пак оне, који су се уселили у станове па сами уводили струју и воду, само да не остану и без зидова.
Али, све се то дешава код нас. Зато и подршка баби, јер она само репрезентује све оне који су пукли са инвеститорима, који су добијали нервне сломове, остајали без новца тешко зарађеног, без крова над главом, само зато што су их неки преваранти, са дебелим кривичним досијеима преварили.
С друге стране, не може заиста појединац узимати паравду у своје руке, али као човек могу разумети.
ОМАЖ
Нема рећи које могу одати почаст Владети Јеротићу, осим цитирања његових самих мисли, које сам читала још у време студентских дана, давних 70-тих. И ево мени омиљене мисли: „Неки кажи Бог не кажњава, сложио бих се с њима. Па ко кажњава? Кажњавамо сами себе. Аутодеструкција у 21. веку је невероватна. Не треба нама ни атомска бомба ни ђаво“.
аутор: Софија Пуалић Шперо
