БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО
Ко се сећа главне крилатице екс Југе, Братство и Јединиство, увериће се да тога још има, али у иностранству.Тамо на Западу раде људи из целе бивше велике земље која се некада звала Југославија. Тамо, у иностранству, у једној фирми раде Срби, Хрвати, Муслимани, Македонци…И већина њих помажу једно другоме, ако ништа оно око превођења, са немачког на српски, прича ми једна познаница. Њој је то помогло првих месеци када није знала малтене ниједну немачку реч. И тако, каже, реч по реч, они су јој постали и кућни пријатељи. Уз мезу и пиће дешава се да они почну причу своје младости у Југи. Нико не жели да помиње крваве ратове на просторима те бивше земље, избеглиштва (мада су добар део њих избеглице), садашња неслагања, провокације са свих страна и слично. Људи су то обични, а током година, стекли другачије навике, стандарде понашања, а једноставно и не желе да се сећају ружног, тужног, несрећног проживљавања рата и његових поселедица, које су катасрофалне биле за њихове појединачне судбине.
Моја познаница је релативно млада, она се и не сећа кованице Братство и Јединство. Док ми је причала своје искуство на раду у иностранству, ја матора сам се сетила, те крилатице, за коју данас сматрамо, да је одувек била лажна. А могуће је да је и данас актуелна, али у иностранству. Ух, шта све
проживесмо последњих неколико деценија, а живот прошао поред нас!
САЊАРЕЊЕ
Син мог пријатеља др Симина на фејсу пожелео да се врати у рану младост и да уместо адвокатуре одабере да буде дигитални музичар са Академије Беркли. Нисам одолела овом фејс изазову и да у неколико реченица испричам моје сањарење (мада за наше жеље је касно, осим ако се неинкарирамо). Ха, ха, ха…
За разлику од нашег адвоката моја љубав је везана за Дунав, према лађарима и лађарском животу и наново ме враћа у срећно доба. Подсећа ме, наиме, на дане када је за мене лађарски живот би сан. Лађари су за нас децу били господа. Они су у оближњој продавници пазарили на велике корпе храну за
неколико недеља које ће провести на шлепу. Ми, деца из улице И.Л.Рибара и Пиварске, крај Дунава, смо их са дивљењем тада посматрали док смо јели леба, масти, паприке и соли, све са парадајзом, а у бољим данима и домаћи пекмез од шљива. Лађари су пролазили улицом а из џепова шушкавац мантила се чула музика са транзистора. Све то је тада било хит. У суседној кући до моје је био Лађарски дом, у коме су неки од њих, касније као пензионери, живели. И тамо смо се дивили њховим порцеланским сервисима, које су куповали највише у Линцу, те неке од тих колекција, продавали. Имали су они и своју кафану звана „Шљука“ на углу Пиварске улице, отприле где је данас теретана за кајакаше. У тој „Шљуки“, нама деци чаробној, јер су ту густом дуванском диму биле певачице са даирама, једва чекали да одемо, када су нас очеви слали да тамо купимо цигарете, а тада највише зелену „Мораву“, наравно без филтера, а лађари већ пушли цигарете са тада нама недостижним филтером. (Ах, све нешто мислим, можда сам се већ тада заразила овим пороком пушења, који ме накнадно стигао у пубертету).
Имали смо ми лепо детињство на обалама Дунава. Ваљали смо се у прашини, крали лубенице са запрежних кола, разбијали их о шине пруге, да нас родитељи не би открили, чистили поменуту радњу са тер подом, за кесицу тада популарних „кики“ бомбона.
Има тога још. Али ваљда ће једном изаћи и нека књижица, коју дуго планирам, а никако да завршим. Већ тада смо ми имала луку за којом данас чезнемо, а легенда у којој има и истине, кружи, да се неко од политичара тада уплашио, да ће нам град преплавити певачице и курве, и да је боље, да останемо невини, те тако остадасмо и без луке и без развоја Дунава. Какве ли ироније! Све због кафане „Шљука“!
СТВАРНОСТ
А сад мало данашњице. Прича ми једна млада мајка да је морала, упркос својим скромним примањима, да купи потпуно нове уџбенике свом детету, основцу, које похађа пети разред. А она таман набавила половне много јефтиније. Објаснили, од ове године други је програм. Она се пита: А шта се то може променити у историји или географији, на пример. Наравно да ништа јер су сви историјски датуми остали исти а државе, континети, мора и планине, се нису померили са свог места. Нисам желела да јој стајем на муку, а готово сам сигурна, да ће најпре бити реч о издавачким кућама које штампају уџбенике, писцима уџебеника који само тумбају реченице са једним те истим садржајима, тј. наочиглед, краду издавачи родитеље и децу. Лака лова!
П.С.
Колико се сећам завршили смо све разреде основне и средње школе, факултета, све са старим књигама и често скриптама. Онда је школовање заиста било дажабе у односу на данас.
СМЕЋЕ
У великим градовима кабасто смеће се односи једном месечно, у нашој варошици, чини ми се, једном или два пута годишње. Можда су нам зато старе ствари разбацане на дивљим сметлиштима. Уместо што повремено уклањамо дивље депоније, јефтиније и корисније би било кабасто смеће износити, макар четири пута годишње.
аутор: Софија Пуалић Шперо
