“РИМСКИ ШАНЧЕВИ” КОД АПАТИНА

APATIN RAZOTKRIVANJE APATINA VESTI

Фортификацијски систем познат под називом “Римски шанчеви”, први је студиозније обрадио (истражио трасу и картирао) гроф Луиђи Фердинад Марсиљи (1658-1730), генерал аустријске војске, који је након протеривања Турака, боравио у овим крајевима, крајем 17. века. На нивоу досадашњих сазнања, претпоставља се да је Марсиљи у свом монументалном делу (шест томова) први употребио назив “Римски шанчеви” за овај склоп грађевина.

Шанчеви код Апатина су део овог великог фортификацијског коплекса, формираног на подручју Бачке, и састављеног од: Малог шанца (пружа се од Апатина до Бачког Петровог Села, у дужини од око 120 км), Великог шанца и Спољњег шанца. На многим картама и војним секцијама Апатина са околином, насталим током 18. и 19. века, уцртавана је траса тзв. “Римских шанчева”, на којима се може јасно уочити његово постепено пропадање, тј. нестајање одређених деоница.

Код Апатина је констатован почетак Малог шанца као и једна деоница Спољног шанца, који се као латерални одсек појављује на неколико места дуж његове трасе и пружа се паралелно са њим.

Траса Малог шанца почиње североисточно од Апатина, изнад обале некадашњег рукавца Дунава, тј. од Горњих винограда, удаљених око три километра од данашњег корита Дунава. Наставља у источном правцу кроз шуму Јунаковић или Аковић и пружа се до села Пригревице, где се у векиком луку окреће и наставља у југоисточном смеру, где га пресеца пруга Пригревица –Сонта. На овом одсеку Малог шанца, Дунав га је на два места својом окуком пресекао, тако да се може закључити да је постојао пре овог момента. Захваљујући интензивној и вековној земљорадњи, шанац је великим делом девастиран, тако да се његова траса може уочити само на основу разлике у боји земље (уочава се земља у виду жуте траке, пошто је шанац грађен од песка). На територији апатинске општине, конструкција шанца била је најбоље очувана на подручју шуме Јунаковић, у дужини 3 километра. Захваљујући чињеници да се овде пружао преко шумовитог терена, био је заштићен од пољопривредне активности и уништења. На парцели Гај, у близини некадашње шумареве кућице, конструкција шанца је имала два јарка, тј. са сваке стране земљаног бедема, по један. У атару села Свилојева, у близини Пригревице, где пруга пресеца шанац, налази се, оригинална капија са прстенастим утврђењем, као саставним елементом његове фортификацијске архитектуре. Приликом истраживања овог кружног утврђења (пречник 25 м), др Шаму Боровски је, крајем 19. века, нашао остатке дрвене конструкције, и закључио да је у питању утврђење, чија је основна функција била обезбеђење трасе Малог шанца.

Спољни шанац полази од леве обале Дунава, јужно од Апатина. Удаљен је од Малог шанца око 3,5 км и пружа се у правцу југоистока у дужини 5,5 км, до потеса Цигањ хат. На овом локалитету Спољни шанац нестаје, пошто су на том узвишеном месту констатовани остаци средњовековног насеља, које је највероватније и уништило шанац. На овом сектору постоји јарак само са једне стране, и то оне оријентисане ка Дунаву.

На основу конструкције Малог шанца (детаљно обрађена приликом археолошких истраживања средином 60-их година 20. века) и комплетне трасе, недвосмислено се може установити његова првобитна функција-одбрамбени, дефанзивни фортификацијски систем направљен да би се осигурало подручје северно од њега. Питање његове хронологије директно је везано и за етничку припадност градитеља Малог шанца. Постоји неколико теорија, са више или мање аргумената, о томе ко би могао да буде извођач овог импозантног грађевинског подухвата-Авари, Словени, Мађари, Римљани, Германи или Сармати. На основу свих чињеница до којих се дошло, најприхватљивија је теорија да су “Римски шанчеви” (Мали шанац), резултат градитељске активности Сармата, прецизније Јазига (једно од сарматских племена), реализоване између 1. и 4. века.

Аутор-Томислав Шимуновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.