ИЗ МОГ УЛГА: УЧИТЕЉИЦЕ, ПАПИРОЛОГИЈА, НОВИНАРСТВО, ЗЛАТКО ВАСИЋ

APATIN IZ MOG UGLA VESTI

УЧИТЕЉИЦЕ

Све мислим како током свог школовања и укупног живота нема човека који није запамтио своју неку учитељицу. Наставнике и професоре, чини се, мање се сећамо него наших учитељица.
Учитељице су можда најзаслужније што се у најранијим годинама полако формирамо. Још од првог разреда. Зато свака част данашњим учитељицама које своје не само радно већ и слободно време посвећују ученицима.

Протеклих дана захваљујући двема учитељицама ученици основних школа у Апатину и Сонти имали су прилику да надахнутим предавањима о природи Јована Лакатоша-Лакија упознају своју нетакнуту природу и окружење Специјалног резервата природе „Горње Подунавље“. Речју, учитељице Снежана из Апатина и Јованка из Сонте ангажовале су се, у ваннаставним активностима да привуку ученике да заволе и упознају нетакнуте лепоте околине. Више од 600 ученика је присуствовало овим презентацијама.

Да је ово био прави погадак и корисно ангажовање ове две учитељице потврђују бројна питања које су ученици постављали предавачу Лакију. Било их је толико да се није успело на све одговорити. То је изненадило све па и саме учитељице. Но, ово није једина акција на којој су се њих две ангажовале. Снежана је, наиме већ водила децу у обилазак „Горњег Подунавља“ а Јованка заједно са њима у акцији уређења излетишта у Сонти.

Верујем да и у другим школама општине има оваквих просветних ентузијаста. Само им треба пружити подршку.

ПАПИРОЛОГИЈА

Ових дана сам се уверила у бројним државним установама које сам морала обилазити да упркос компјутеризацији и све више најављиваној општој дигитализацији још увек ништа без папира. Сва сам се погубила за три дана обилажења ових јавних установа. А готово све што су тражили било је у компјутерима. Најзад сам укапирала да није ставр у компјутерима него у плаћању разних такси које се још не могу плаћати компјутерски. Сви узимају своју провизију. Рече ми један пријатељ, ти другарице не мораш плаћати порез до краја живота, колико си се такси и казни наплаћала држави. Сваке године некако ме нешто погоди. Зато сам одлучила да свако друго боговетно јутро прегледам сва лича документа и приспела решења, како ми се не би стално понављало кашњење због датума а самим тим и плаћање. А, опет ми пензионери, не знамо ни који је када дан, а камоли датум. Пардон, знамо за датуме 10. и 25. када се исплаћују пензије, илити, како ми Личани старији кажемо, пемзије, са великим М.
Ово је упозорење за све да заиста статистику о роковима важења докумената и решења пажљиво прате. Свако закашњење може папрено и непотребно коштати.

НОВИНАРСТВО

Бављење новинарством није никад био захвалан посао. То знам из искуства од четири деценије писања. Увек су новинари мета докоњака и злурадих. Али сад је ова професија, част изузецима, пала на најниже гране. Готово нема новине која не пуни странице естрадом, ријалити звездама, криминалним миљеом, црној хроници…

Репортажу, о којој смо учили, као најзахтевнијој новинарској форми, готово нико не негује. Траже се само црне хронике и ријалити. Кажу, истраживања су показала да црне хронике народ највише чита. Значи ли то да нам је „црнило“ замрачило све остало? Зар је бит живота живети туђе животе кроз ријалитије и трагичне судбине људи кроз црне хронике? Зар није наш лични свакодневни живот битнији од свега што се пише о најнижем шљаму који пуни програме и новинске ступце?

Зато ценим малобројне новинаре који људе разгаљују лепим репортажама. Лично их радо гледам.

ЗЛАТКО ВАСИЋ

Нашег песника Златка Васића упознала је цела Србија. Добио је две најпрестижније награде за дечју поезију. Браво Златко. Али, ја бих ипак глас дала, његовој половини Мари Вуковић. Али, они и онако све деле, тако да сматрам де је и Мара добила ове награде. Извини Златко. Једно без другог можда не би били тако инспирисани. То се зове пар. Апатин треба да буде поносан што има тако два врсна списатеља-песника. Као, и наравно, све остале, који су својом писаном речју, заслужили и освајали престижне награде. Зашто их поново не окупити у неки књижевни клуб као што је некад постојао у граду? И песнике, хроничаре, приповедаче…Ма све оне који цене и помажу писану реч.

аутор: Софија Пуалић Шперо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.