UH… PET HILJADARKI
Čini li se malo dobiti pet hiljadarki nakon što su penzije smanjene?
Ne, nije malo potvrđuje većina anketiranih penzionera. Jedan je ovaj vanredni, gotovo nebeski dar, iskoristio da se ošiša, pa čak i štucuje brkove. Drugi, pak, ostavili su ovaj “poklon” za novogodišnje prase. Treći su svoju tugu “utopili” u većim količinama alkohola. Četvrti će, kaže, kupiti dve table slanine za sušenje.
Ko onda kaže da je pet hiljadarki ništa u odnosu na brojne mesece otkada su penzije smanjene.
Evo, jedan moj ispisnik, zato predlaže premijeru, da svaki drugi mesec deli po pet hiljadarki. Čak, kaže, ako je to neizvodljivo, neka bar deli, za hilajdu manje, znači pristajemo na četiri hiljadarke.
Eto, šta nam čine hiljadarke. Zaboravimo sve. I čemerni penzionerski život, i jeseni, posebno zime, sveopšteg nezadovoljstva, kada se za hiljadarku ne mogu kupiti tri klade drva.
Ali, ovoga puta, na stranu pesimizam, ajmo mi do novih pet hiljadarki. Hiljadarka po hiljadarka i sve ćemo zaboraviti. Ko bi se tek onda prisetio da su penzije smanjene za nekoliko hiljadarki.
ANONIMUSI
Volim sve anonimuse koji se posebno predano pojavljuju sa svojim komentarima na društvenim mrežama. To više govori o njima nego o nama.
Zato, braćo, anonimusi, šibajte vi svoje komentare, jer nemate m… da stavite svoje ime i prezime. Kada biste to učinili, bili bi pravi heroji. Cela varošica bi vas slavila. Ovako ste, bez obzira na svu količinu zluradosti, (u kojoj, istina, ponekad ima bistrih misli), ostajete samo anonimusi.
POMOĆ IZNEMOGLIM
Iako nismo nordijska zemlja mogli bi da imamo bar malo više humanije lice. Eto, jedan moja komšinica, ceo život se borila za familiju, i zato ostala bez radnog staža. Sada je skoro nepokretna, ali nema pravo na bilo koju vrstu novčane pomoći.
Šta reći, osim tuga.
NASILJE JE HIT
Nasilje u porodici zahvaljujući zakonodavcima, i većini medija, postalo je pravi hit, čak i u apatinskim kućama, u kojima se nikada nije pominjalo. Počeli su da se javljaju muškarci i žene koji su i šest decenija u braku, a nikad nije bilo nasilništva, sve do danas. Došli ljudi do sebe. Odjednom pune ruke posla za socijalne radnike, tužioce i policajce. Zovu ljudi, tvrde upućeni, za svaki povišeni ton u uobičajenim kućnim prepirkama. Ponekad ipak zovu sa razlogom. Mislim nešto, šta je sve u balkanskom mentalitetu, što nema šansi uprkos zakonodavstvu, što se ne može iskoreniti.
ČUVENA POŠTA
O našoj pošti pisalo se pre dve-tri decenije u ondašnjim lokalnim novinama. Isti članak mogao bi da se prepiše i danas. Jer, naša pošta je po svemu osebujna. Redovi su i dalje nepregledni, i kao po pravilu, radi samo jedan šalter. U odnosu na pre tri decenije, sada je načinjen još jedan korak, ali unazad: uklonjene su i one dve stolice i sto. Valjda da invalidna lica ne bi ometala red i disciplinu u poštanskom prostoru, a i da bi se čeličili čekajući u redu. A možda i da bi masa ispunjavala razne formulare i adresirala pisma, u svojoj kući, a ne tamo na nekom poštanskom stoliću.
Jedan mi prijatelj reče da ga naša pošta podseća na vestern filmove. Kaubojska je naša pošta, nema šta.
Autor: Sofija Pualić-Špero
