KOB BRODOGRADILIŠTA
Trenutno se zna da apatinsko brodogradilište ima nekog vlasnika ali se tačno ne zna ko je zapravo pravi vlasnik. Te bilo je da je pripalo banci koju su kupili Grci, pa ga je ta banka prevela na neku bugarsku adresu u Sofiji. Ta firma, pravno ili fizičko lice, ko god, obajvili su čak pre nekoliko meseci tenedr za prodaju Brodgradilišta, preko cele stranice ugledne Politike. Međutim na datoj adresi i telefonu niko se ne javlja. Sada se ta grčka banka iz našeg grada prodaje mađarskoj banci.
Niko ništa ne zna šta je i kakva je dalja sudbina Brodogradilišta. Ima a nema vlasnika, nema dokumentacije, nema ništa, a postoji. Još uvek je na obali Dunava, to se jedino zna. A možda je pravo ishodište za priču ipak na Kipru gde se uglavnom završavaju mutni poslovi. Pogotovo kada su srpske transakcije u pitanju.
Ali koga više interesuje Brodogradilište. Možda još jedino zakupce i naravno nekadašnje radnike sada ljude u zrelim godinama koji se sa setom prisećaju kako su nekada punom parom radili, primali plate veće od već čuvenih pivarskih, čak od primanja izdvajali za gradnju banje Junaković.
No, to je sad već stara priča bez kraja. Bojim se da ipak to Brodogradilište nekad dika Apatina, u kojoj su generacije imale posao, ne završi kao deponija. Bojim se da se ta kob polako nadvija nad ovom firmom.
SENIOR TAKSI
Jedan apatinski taksista odlučio da snizi cenu prevoza za penzionere. Jada mi se kako je tim potezom navukao gnev kolega. Čak dotle, kako tvrdi, da je jedan fizički nasrnuo na njega. Dalje tvrdi da mu je taksi auto, gume i stakla, na udaru, nepoznato-poznatih počinitelja.
Upućeni tvrde, da je konkurencija među taksistima velika, te da nije čudo što je ovaj taksista koji se setio seniorske kartice za penzinere, postao meta.
A ja sve mislila da se jedino novinari u metropoli svađaju, redakcije jedne druge optužuju, novinarska udruženja ne slažu. Ali, kod ove naše novinarske profesije, sve je više politike. A šta je među taksistima? Borba valjda za svoje parče tržišta i klijenata. Ako i jeste, ima li zakona za ovu džunglu na asfaltu?
U Somboru je konkurencija među taksistima još veća, ali nije poznato da se stvari završavaju šakama.
RIJALITI
Više nemam nijednu vremešnu komšinicu kod koje mogu da odem na kafu u predvečerje. Sve su zauzete gledanjem „Parova“ i „Zadruge“. I onda umesto da pričamo o svakodnevici ili bar ogovaramo, priča se svodi ko je koga, šta je ko kome rekao, u ovim rijalitijima. A onda se te iste komšinice čude kako im unuci ne silaze sa ajfona, kako žive u jednom virtuelnom svetu, sve dok se one same uživljavaju u rijaliti živote. A možda sam ja malo zastarela. Možda još živim u realnom vremenu. A to je, priznaćete, malo teže od virtuelnog sveta. I zato možda su moje komšinice u pravu.
KUVANJE
Kako mi kuvanje nije jača strana tačno znam muke moje drugarice koja je počela u domaćinstvu baviti se ovim poslom u 53 godine dok sam ja sa 50 te sam tako tri godine u prednosti. Ali nemam baš da joj dam neki savet a pogotovo ne recept. Jedino što mogu je da konstatujem i žalim za vremenima kada nisam kuvala već ručavala po restoranima. Istina, onim jeftinijim po metropli, ali ipak, i to je bolje bilo, nego svako jutro započeti pričom: šta danas kuvati? Verujem da je za 90 odsto žena to naoko prosto pitanje ujedno i najteže. Zato drugarice samo napred. Tri prva meseca uživaćeš u kuvanju a posle će to biti jutarnja mora. Za utehu, možda će i nama svanuti dan, sa pitanjem u kojem restoranu ćemo ručavati. Teško, ali neka to bude, san.
autor: Sofija Pualić Špero
