Ženski odbojkaški klub “Vizura” je jedan od najmlađih klubova u Srbiji, ali ujedno i najuspešniji sa pet osvojenih titutla prvaka Srbije. Klub koji je osnovan u Beogradu je pre tri godine preregistrovan u Rumu, a od svog osnivanja poznat je po tome što je veliki rasadnik talenata i što je iznedrio mnogo vrhunskih odbojkašica od kojih svakako najpoznatija Tijana Bošković.
Na nedavno održanom festivalu ulične odbojke u Apatinu svoje učešće uzeo je i ovaj klub, ne samo kroz takmičare nego i dolaskom prvotimki Vizure i njihovog predsednika Zorana Radojičića koji je sa velikim zadovoljstvom pristao da govori za slušaoce Dunav radija o svojim počecima i o tome kako je stvorio najvećeg odbojkaškog giganta u Srbiji.
-Kako sam se iz Sombora primicao Apatinu uzbuđenje je raslo i kada sam stigao ostavio sam auto malo dalje od centra i kada sam video da je tu negde teren broj 19. što me je fasciniralo i mogu da vam kažem da je ovo jedan veliki i ozbiljan sportski događaj.- započinje razgovr Radojičić.
Ime Zorana Radojičića u odbojkaškom svetu nadaleko je poznato, ali ono što mnogi ne znaju jeste da je on rođeni Prigrevčanin o čemu i danas govori sa velikim ponosom.
-Ja sam rođen davne 1961. godine u Prigrevici, ja sam pravi Prigrevčanin, tu sam išao u osnovnu školu tu mi je i majka bila učiteljica. Tu su počeli moji dečački dani kojih se i danas rado sećam. Ono što je interesantno ja sam se bavio svim sportovima sem odbojkom, a u to vreme sve dečake je najviše privlačio fudbal. Prve korake sam napravio u Fudbalskom klubu Bratstvo iz Prigrevice, sad se sećam da je to bio jedan mali stadion preko pruge i ono što mogu da pohvalim svoje tadašnje trenere da su me dobro naučili fudbala i da sam uvek sa ponosom govorio da sam svoju fudbalsku veštinu stekao u Bratstvu iz Prigrevice. – izjavio je Zoran Radojičić.
Na pitanje o svom životnom putu Zoran nam je rado odgovorio napraviši retrospektivu svega onoga šta je prošao u životu da bi danas bio tu gde jeste.
-Po majci ja sam ličanin, prezimena Madnić i Radaković. Ovde u Apatinu, Milan Mandić i Rade Svilar su mi ujaci. Moji su došli iz Jošana u okolini Plitvičkih jezera u Prigrevicu u ulicu Nine Maraković 48. tu sam kod babe i dede porastao. Otac je radio u preduzeću “Ivan Milutinović” koje je dobilo posao u Prigrevici gde je upoznao moju majku Desu. Brat i ja smo ovde išli u školu, ali je otac imao viziju da bi deca imala veće šanse u većem gradu i tada smo se preselili za Zemun. U zemunu sam završio gimnaziju, zatim i višu geodetsku školu, nakon toga fakultet u Zagrebu. Osam godina sam radio kao inženjer geodezije, a u međuvremenu sam igrao košarku za Košarkaški klub Mladost iz Zemuna i to sam
bio prilično dobar košrkaš i bio sam juniorski reprezentativac Jugoslavije. – kazao je Zoran.
Zoran Radojičić je imao dobro objašnjene na pitanje kako je jedan uspešan košarkaš rešio da stvori odbojkaški klub, a ujedno kako je njegov brat Goran ostao u košarci.
-2003. smo napravili jednu sportsku dvoranu kapaciteta 1000 gledalaca na Tošinom bunaru, a pre nego što smo napravili dvoranu tu je bio otvoreni košarkaški teren gde su dolazili velikani kao što je Boža Maljković da igraju basket. I jednog dana na nagovor Maljkovića brat i ja smo uzeli Košarkaški klub Ušće i doveli ga do najvećeg ranga takmičenje iz čega se kasnije stvorila i odbojkaška sekcija. – objašnjava Radojičić.
Klub je ime dobio po definiciji “Vizure” iz “Geodezije 1” jer kako Zoran kaže bio je dobar đak i morao je to da zna u bilo koje doba dana ili noći kako bi dobio makar šesticu, a ujedno se to odnosi i na sportsku viziju koju je on imao. Ajkula na grbu je takođe plod njegove vizije jer je vođen činjenicom da je zemlja velikom većinom pokrivena vodom, a u vodi ajkule dominiraju pa je on želeo da stvori klub koji dominira Srbijom u odbojci kao što to radi ova morska životinja.
Kroz dres vizure prošlo je veliki broj igračica koje danas imaju bitne uloge u svojim klubovima, a neke i u reprezentaciji. Na pitanje da li može da izdvoji jednu koja mu je najdraža Radojičić je sa velikim nećkanjem i oklevanjem odgovorio.
-Pa dobro logično je da bi svi rekli Tijana Bošković. Ona je pre 5-6 godina sa svojom sestrom Dajanom došla u klub kao perspektivne devojčice i omogućio sam im da se razvijaju na pravi način, a sve ostalo su stvorile svojom zaslugom. Svi dobro znamo ko je danas Tijana Bošković, a Dajana je krenula putem Amerike i tamo je završila koledž gde sam joj ja rekao da joj je obaveza da makar jednu titulu donese Vizuri kada se vrati iz Amerike. – kroz smeh priča Radojičić.
ŽOK Vizura ove godine proslavlja 15. godina postojanja, a nakon svih uspeha koje je imao sa ovim klubom tek ove godine Zoran je nagrađen plaketom Odbojkaškog saveza Srbije za izuzetan doprinos razvoju odbojkaškog sporta. Da li je ova nagrada došla kasno, možda je mogla radnije? Predsednik Vizure nije hteo da načinje ovu temu ali je ipak izrazio veliku zahvalnost zbog ovog priznanja.
-Najveća nagrada mi je to što smo rasadnik mladih talenata i igračica od kojih danas bar 15 igra u različitim selekcijama reprezentacije Srbije. – istakao je Zoran Radojičić.
Mnogo se ulaže u razvoj igrača, a o tome govori podatak da je u toku prethodne sezone sa prvom ekipom radilo pet trenera. Intezitet treninga je ogroman i to je glavni razlog zbog čega njihove igračice napreduju enormnom brzinom.
Klub je zbog dvorane i uslova koji su neophodni da bi jedan klub igrao Ligu šampiona preregistrovan u Rumu gde se i danas takmiči ŽOK Vizura. Na Novom Beogradu je osnovana sekcija pod nazivom “Vizurine ajkulice” u kojoj se radi sa najmađim odbojkašicama i na koju su iz kluba svi izuzetno ponosni.
Vizura je u prethodnoj evropskoj sezoni pobedila mnogo dobrih klubova i stekla veliki respekt kod timova iz samog vrha odbojkaškog sveta. Da bi ovi rezultati bili još bolji, prema rečima njihovog predsednika mora da se poklopi dosta toga kako bi se najbolje igračice mogle zadržati jer kako on kaže ne žele da se takmiče bez imperativa pobede.
-Velika su ulaganja, a pitanje da li će se to isplatiti. Vi da bi napravilo jednog igrača ili igračicu na godišnjem nivou morate da uložite u nju 12 do 15 hiljada eura, a taj proces minimalno traje sedam godina i sada kada to pomnožite dolazite do sume između 80 i 90 hiljada eura koje vi negde eventualno možete da vratite kroz obeštećenje. – završava Zoran Radojičić.
Radojičić se na kraju razgovora zahvalio na srdačnoj dobrodošlici i izrazio veliku žal što je napustio ove prostore jer kako on veruje da je ostao napravio bih sličan projekat na ovim prostorima.
Razgovor sa Zoranom Radojičićem možete poslušati na linku ispod.
