ВИДОВДАНСКЕ ВАТРЕ – ДЕРОЊСКИ ОБИЧАЈ ЗА ВИДОВДАН

APATIN DRUŠTVO IZBOR IZ ŠTAMPE SOMBOR VESTI

Војвођанско село Дероње је посебно по много чему. У њему живе углавном староседеоци и колинисти из Србије. Од 2500 становника половина су Роми, махом мајстори тамбуре. По том податку јасно је да су Дероње весело и распевано село. У Дероњама је дубоко укорењено поштовање традиције и обичаја. А обичаја има разних, од свечарских до забавних. Тако уочи Видовдана једино у овом селу можете наићи на прескакање видовданских ватри, дословно на сваком ћошку села.

– Уочи Видовдана на сваком ћошку окупе се комшије и од сечене укрштене кукурузовине или грања направе купу коју запале. Док ватра гори деца и одрасли прескачу. Овај обичај смо преузели од својих старих и негујемо га и ми. У Дероњама постоји и обичај, који само се код нас негује. После поноћи, дакле, на Видовдан се иде код свог покојника и упали се свећа јер само на Видовдан мртви виде. Кажу да је то почело од Косовског боја. Ми то негујемо. Чак имамо и оне који дођу из других градова да са нама оду на гробље, јер се у другим местима тако не ради, каже Љубица Тодоровић из Дероња.

У улици Змај Јовина коју у Дероњама нико тако не зове него именом Немановци, комшије су се и ове године окупиле, а стигли су и они што су отишли из било ког разлога из улице и села. Тако је шездесетдвогодишња Станка Илић код породице Врбашки допутовала из Новог Сада, где сада живи, у улицу у којој се родила и одрасла.

– У улици Немановаца се највише задржало од обичаја. Овде су били ваљда најсиромашнији (нема новаца), улица је на крају села. Преко су салаши и салашари са својим обичајима. У Семберији у Босни се уочи Петровдана пале петровске лиле (ватре), док се у Дероњама то чини само на Видовдан. Деца праскачу да их вештице не даве ноћу. И ја сам као дете прескала ватре. Године 1972. године, била сам пети разред, пала сам у ватру и опекла се. И тако се спасила од вештица, прича, кроз смех, Станка Илић и додаје: – Рођена сам овде, баш у овој улици. Сада живим у Новом Саду и дошла сам само због обичаја. У поноћ се иде на гробље и пале свеће да те твоји мртви виде. Ми њих не видимо, али је то један дан када идеш да они тебе виде. Сви иду, цела породица, сви који имају неког тамо. Гробље сија од свећа и батерија. Пошто је ноћ све се види.

Видовдан спада у дане Петровданског поста. Према вероисповести село Дероње је православно, тек неколико породица су католици, али се поштују сви хришћански обичаји. Уз љубав према комшијама иде и неговање њихових обичаја.

У Дероњама су увек строго водили рачуна да се поштује Божићни и Ускршњи пост, али Петровдански и Госпојински су постили углавном они који су морали или који су се заветовали. Кажу да се сада та слика мења, па се више поштују и ова два поста.

– Пост је личан, лична жртва, одрицање од онога што ти је битно. Њиме чистиш прво мисли, па онда остало. Црква се не противи овом обичају јер ово није пагански обичај. У Дероњама су се многи обичаји сачували које су друга места већ заборавила. Ми смо и за време комунизма ишли у цркву, кад се није смело. Гасили су нам струју али смо славили. У цркви смо имали представе за Божић и Светог Саву, појашњава Станка Илић.

Када су обичаји весели, највише му се радују деца. У Дероњама је за најмлађе најважнији празник био Врбица.

– Окупљали смо се горе на водици. У шуми има бунар са малом капелицом. Ту се добију бомбоне и узима се вода која се носи у цркву. Идеш у цркву, па учествујеш у литији и врбу оставиш у цркву. А ујутро, на цветну недељу узимаш ту врбу и носиш је кући. Данас се то нешто променило па врбу носе кући први дан. Наши млади настављају обичај и одржаће се ово у Дероњама још дуго, тврди Станка Илић.

Слава села је 21. новембра, али су Дероње познатије по Фестивалу тамбурица. Становници Дероња су поносни на велики број врсних мајстора тамбуре који живе у селу, па ће тако и ове године, 16. јула под називом “Тамбура у срцу Дероња” одржати фестивал на којем ће наступити и Харис Џиновић.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *