Била је то ултимативна порука крајинским Србима: ваше путешествије је иреверзибилно, повратка вам нема, „повијесни циљ” хрватске правашке идеологеме је цементиран.
Када би неким случајем Хрватска војска (ХВ) нестала, укључујући и њену авијацију, она за свој вечни спомен не би морала да брине. Надживела би је кукавна, разбојничка јуначења над Србима из Крајине који су се повлачили пред варварима, из свог празавичаја, мучно и споро, у библијским колонама, почетком маја и августа 1995. године.
Српски цивили, згужвани на пољопривредним и теретним возилима, у којима је било макар по једно дете, окусили су бруталне изливе дилувијалне конвертитске мржње, с обе стране Саве и Уне, и хрватске и босанске.
Како се могу растумачити с једне стране хладнокрвни, а с друге сладострасни пориви?
Ледени прст хрватског пилота који притиска дугме и ноншалантно испаљује ракете на згуснута возила, претрпана страдалничком сиротињом, на Петровачкој или Приједорској цести, дубоко у Босни… Или распамећени бојовници 5. корпуса Армије БиХ из бихаћке ратне енклаве, који су прегазили Уну и ушли на Банију, а онда бајонетима мрцварили до смрти српске цивиле и војнике у повлачењу, арлаучући „као Индијанци”, како је ситуацију детектовао сплитски „Ферал трибјун”, у репортажи И. Ђикића Peti corpus delicti (23. 9. 2000).
Сви случајеви иживљавања над избеглицама у покрету, током егзодуса којем се тада није назирала крајња тачка, нису били ни инциденти, ни испади, нити спорадичне епизоде ратне завршнице, већ планско, организовано, систематско поступање. Дакле, војнополитичка стратегија.
Површно, то јесте било тријумфално гажење достојанства и самопоштовања прогнаника, али, дубински, била је то ултимативна порука крајинским Србима: ваше путешествије је иреверзибилно, повратка вам нема, „повијесни циљ” хрватске правашке идеологеме је цементиран.
Истовремено, на почетним тачкама егзодуса пламте буктиње. Гасећи сваку наду, Хрватска војска пали напуштене српске куће, по команди, наоружана секирама и жигицама (Ђ. Скоти, Злочини у „Олуји”).
Ако нема Срба, нема ни српског националног питања.
Хрватска државотворна телеологија, крећући се од Еугена Кватерника (1825–1871), Старчевићевог идеолошког доглавника који је давно исцртао финалну линију ставом да се Хрватска мора решити Срба тако што ће их „отрести једним ударом”, до генерала ЈНА Ф. Туђмана, који је, четири дана уочи „Олује”, 31. јула 1995. на Брионима инструисао своје генерале да „нанесу такве ударце да Срби практично нестану”, детаљно разрађујући оперативни захват (војни и пропагандни) иницирања српских збегова, њиховог каналисања у избегличке руте и усмеравања на унске мостове преко којих ће прећи у Босну, да би их Туђманова авијација ракетирањем терала што даље од хрватске границе.
Брионски транскрипти убитачан су и детаљан доказ да је сламање Српске војске Крајине (СВК) било само прелудијум капиталног циља: изгона Срба са територије Хрватске.
Али за скрупулозну апаратуру Хашког трибунала све је то био маргинални, расути истражитељски терет, у којем она није видела концепт, ни кључну парадигму рата која се идеално уклапала у доктринарне тужилачке идиоме: „образац понашања” или тачније „образац злочина”.
Документацију о авионским ракетирањима прогнаничких колона имали су, али је нису користили.
А „банијско клање” Срба, како га је, у уводнику, оценио „Ферал” (11. 8. 2006), само накратко је било у фокусу Хага, током брзо завршене хашке опсервације (друга половина 2000) могућег злочиначког учинка генерала П. Стипетића, који је 5. 8. 1995. преузео команду над хрватским трупама на Банији.
Седмог августа у рејон Жировца нахрупили су солдати 505. бужимске бригаде у саставу 5. корпуса Армије БиХ и почели свој крвави пир над цивилима и војницима из колоне, коју су пресекли. Новинар „Ферала” („Клаоница на рубу рата”, 11. 8. 2006) И. Ђикић своја сазнања темељи на „разговорима с неколицином некадашњих високих војних и цивилних дужносника који су били изравно укључени у провођење ’Олује’”.
У Главни штаб ХВ у Загребу стигла је порука посматрачке мисије УН о „бруталним злочинима”. Мировњаци су тражили да Хрвати „захтијевају” повлачење од команданта 5. корпуса Армије БиХ.
„Убрзо смо успоставили везу са Дудаковићем и његове су се јединице повукле након три-четири сата… Двјестотињак људи, често с пререзаним вратом, остало је лежати на цести”, рекао је новинару штапски инсајдер.
То би био индиректни доказ да је инструкција за муслимански упад стигла из Загреба, а Ђикић тврди да је продор Армије БиХ „по свему судећи, био планиран у Главном стожеру у Загребу”.
Сутрадан су на тај терен упале хрватске трупе, тобожње паравојне „Црне мамбе”, а у ствари регуларни припадници Друге гардијске бригаде ХВ који „нису чинили злочине, односно нису чинили злочине већих размјера” (Ђикићев инсајдер), само су „мало палили и пљачкали, можда су мало и убијали” (очевидац Милан Остојић).
Хашки истражитељи не само да су одустали од Стипетића већ су прецртали свако занимање за злочине у сектору „Север” Унпрофора, дакле за Банију и Кордун, и бацили се на „Југ”, то јест на генерала А. Готовину.
То говори о криптостратегији Хага јер ниједан појединачни злочин у Далмацији и Лици у „Олуји” или после ње, на кућном прагу или у збјегу, није ни приближно раван жировачком покољу, ни по бројевима, ни по свирепости.
Према извештају Хрватског хелсиншког одбора у рејону Жировца масакрирано је 286 Срба, и то махом цивила („Ферал”, 23. 9. 2000).
Могуће објашњење загонетке нуди Хени Ерцег, ауторка поменутог уводника:
– Када су и једни и други (муслимански и хрватски војници) коначно стигли, било је прекасно, први су их (Србе) урлајући нешто у вези са Алахом започели клати, везивати за кола и мрцварити, други су са својим богом на уснама довршили посао паљења и пљачкања њихових кућа. Па су тако у овом случају већи кривци они први, они из редова бошњачког народа, који је био трајно претплаћен на догматизирани статус жртве којој се због величине страдања нипошто, што је сасвим погрешно, не смије приписати злочин, понајмање тако окрутан као што је ово банијско клање.
У наставку текста доносимо топографију српског страдања током „Олује” и „Бљеска”.
Жировац – Двор на Уни
Од ретких мештана ових села који нису побегли пред муслиманском војском, по сведочењу Милана Остојића, тројица су убијена у Остојићима, двојица у Горњем Жировцу, а три тела су нађена у Чавловици.
Остали су били у збегу. Локални учитељ Мишо Ђурашиновић сведочи: „Супруга и ја кренули смо с осталим народом у збјег и три смо дана путовали до села Тргова, десетак километара од Двора. Тог трећег дана колону избјеглица у Трговима напала је муслиманска војска из села Косине, отворили су на нас жестоку ватру и уз махнито арлаукање јурили су према колони кроз кукурузишта. Жељели су пресјећи колону и направити масакр. Међутим, међу нама избјеглицама било је војника, који су се на брзину организирали и пружили отпор. Кад су српски војници запуцали из зоља, Муслимани су се почели нагло повлачити…” („Ферал”, 23. 9. 2000).
Јужније од Двора, у селу Матијевићи, тик до моста, налазио се оклопни батаљон СВК, који је, 8. 8. ујутро, под командом генерала М. Новаковића, кренуо у противудар, одбацујући хрватске снаге с пута који иде кроз Двор и даље према Жировцу. Дан раније диверзанти 145. бригаде ХВ прекинули су линију српског извлачења у Двору и, успут, побили девет пацијената психијатријског одељења петрињске болнице, а смештених, чинило се, на најбезбеднијем месту, у школи уз мост, па још у окружењу данског батаљона УН. Само 25 метара од улазних врата школе било је постављено митраљеско гнездо данске војске, али војник Јан Велендорф није запуцао док су убице решетале несрећнике, међу којима је била и Терезија Ружак (62), Хрватица, жена патуљастог раста и без једне, ампутиране ноге (Извор: „Веритас”).
Бравско, Сводна, Маја
На путу Б. Петровац – Кључ, код Бравског, 7. 8. у 12 часова и 10 минута два хрватска „мига 21” ракетирају колону. Убијено је девет цивила: три дечака (од четири, девет и 13 година), девојчица од девет година, девојка од 21 године, жена стара 63 године и три одрасла мушкарца.
Рањене су десетине избеглица.
Код места Сводна, на путу Б. Нови – Приједор, 8. 8. у 17 часова и 50 минута хрватски авион гађа колону и убија троје људи: Марију Малобабић, њеног сина Милета Малобабића и Радета Галогажу. Обојици погинулих мушкараца тешко су рањене супруге и по двоје деце. Рањено је још најмање десет цивила („Веритас”).
„Гађана је колона са избјеглицама на тракторима, коњским запрегама. По пољу је било остављених војних камиона и технике. То нису гађали, они су баш гађали цивиле.” (Радмила Бањац, мештанка Сводне, РТРС, 6. 8. 2019)
Авионски напад на колону у селу Маја, осам километара југоисточно од Глине, остао је ван оптике јавности. Документација о Маји налази се у београдском Фонду за хуманитарно право, који је једини узео изјаве од сведока. Наш поуздани извор, који је имао увид у тај материјал, каже да је, према сведоцима, погинуло најмање десет цивила из колоне. Њихови искази о природи бомбардовања били су опречни: једни су тврдили да их је гађао авион, а други мисле да је то била артиљерија.
Међутим, постоји званични податак да је, 6. 8. у 19 часова и 10 минута, са аеродрома Плесо полетео „миг 21” са задатком да ракетира мост на реци Мала Глина у Маји („Магазин за војну повијест”, Загреб, коловоз 2012).
Пилот Иван Селак недавно је изјавио (ХРТ, „Недјељом у два”, 5. 6. 2002) да је надлетео колону негде на путу Петриња–Двор, наоружан са четири ракете, да је имао наређење да гађа колону, али да је одустао, иако би при садашњој памети – гађао.
Овде треба имати у виду да је Селак рекао како је у колони „примијетио праге” (множина), моћне самохотке наоружане са два топа калибра 30 милиметара, првенствено намењене за скидање нисколетећих авиона, а у таквој је позицији био и Селаков.
Х. Костајница, Сисак и Поповача
На подручју Хрватске Костајнице, у пуцњави на колону, убијени су деда и унук, Петар (1932) и Синиша (1983) Добрић.
Бројне избеглице усмераване су на ауто-пут Загреб–Београд, међу њима и тзв. Булатова колона (10.000 цивила и војника). Каменовани су у Сиску и на укључењу на ауто-пут код села Поповаче. Од повреда у Сиску убрзо је умрла Десанка Комадина (1924) и, успут, сахрањена у Шиду.
Окучани – Босанска Градишка
На правцу извлачења српских избеглица у „Бљеску” (западна Славонија), 2. 5. 1995. дејствовао је авион хрватског пилота Р. Перишина. Кад је Перишин почео да се иживљава, гађајући цивиле у Босанској Градишци, срушила га је и усмртила ватра топа троцевца од 20 милиметара којим је руковао један заставник Војске РС. Пошто је наређење ВРС било да се не дејствује на ХВ, шта год чинила, подофицир је суспендован.
У селу Нова Варош, на половини пута Окучани – Стара Градишка, према изјави Душка Дедојевића, полицајца, на троредну избегличку колону пуцано је зољама, тромблонима, минобацачима и пушкама. Он процењује да је 2. 5. у интервалу од седам до 10 сати ту убијено од 150 до 200 Срба.
У Новој Вароши, у исто време, затекао се и парох окучански Сава Почуча, који потврђује Дедојевићев опис, додајући да је најжешћа ватра стигла из оближње (пра)шуме Прашник. И сам је био рањен, а видео је мноштво испретураних возила и поред њих велики број мртвих цивила.
Перо Врачар, возач из села Рајић, гледао је, у рејону села Бенковац, како су два хрватска војника, пристигла у „плавој лади”, заклали жену од четрдесетак година и нешто старијег мушкарца, који су се кретали на коњској запрези („Спомен-књига женама…”, Калина, Београд, фебруар 2022).
Као што се види на приложеној мапи „Политикиног” илустратора Драгана Козомаре, сав описани бестијаријум, после пола века, дешавао се у кругу око примарног геноцидног пакла – Јасеновца.
