- Рус Иван Чебикин одабрао Бачку као пребивалиште и објаснио зашто Рускиње плачу прве зиме у Србији
Човек када проводи сваки дан у једном граду, можда и не размишља колико је то место лепо и посебно. Радост да је Апатин леп, пријатан и диван за живот донео нам је Рус Иван Чебикин својом причом испричаном у емисји Радио Дунава. Он већ две године са супругом и сином живи у нашем граду, тачније у Западно-бачком округу (Апатин-Кљајићево), из једноставног разлога – заљубио се у овај крај на први поглед.
– У Апатин сам дошао да направим репортажу са Пиваром у коју нисам ни ушао јер не дозвољавају, али сам успео да упознам град, мали и гостопримљив. У Русији нема малих градова са овако прелепом архитектуром. У Апатину нема везе ко си и одакле си. Дочекао ме је као свог. Никада ни због чега нисам имао проблема. Имам обичај да када дођем у неки град прво одем у кафану и представим се људима. Када се ту осетим добродошао знам да ће и остали мештани бити добри. А овај град је раширио руке, каже Иван Чебикин.
Правник по струци, новинар и путописац по избору, Иван пише о нашој земљи и крају за новине и портале и на тај начин представља нашу зајеницу Русима.
– Случајно сам се нашао и остао на Балкану па сам у писању пронашао начин да описујући живот овде упознајем мој народ са балканским народима, али и зарадим за живот. Много сам преводио Мому Капора чију прозу сам заволео. Написао сам и три књиге, прве две су збирке прича о кафанском животу које сам забележио, а трећу књигу сам посветио вину. Њу сам написао од како сам се доселио у Бачку, рекао је Чебикин.
Записујући живот у Бачкој, обичаје и утиске, Иван је руском народу недавно представио и апатинско Личко прело које је одржано десети пут.
– Привукла ме атмосфера тог личког прела, дружења, домаћинског опхођења. Иако је било пуно људи и одржано у Бањи Јунаковић имао сам утисак да смо код неког комшије, од хране до дружења. Допало ми се то што сам се осећао као да сам свратио случајно али да сам дочекан са добродошлицом, описује Иван.
Уз причу о срдачности људи на Личком прелу, Иван се надовезао на гостопримљивост Србије Русима и Украјинцима који су побегли од рата.
– У Србији, посебно у Апатину, влада само једно: ако си добар добро си дошао и бићеш добро примљен, неважно је одакле долазиш. Тако да свако ко је дошао у ситуацију да не може остати кући може се овде снаћи, наићи ће на подршку. Овде се не етикетира ко је одакле, сви који су остали без куће су добро примљени. Србију сматрам најлепшом земљом у коју можеш отићи, посебно овде на северу где су скоро сви бар једном у животу били избеглице. Разумеју те, али и ти мораш да будеш фин. Домаћинству које те прихвати с разумевањем на исти начин мораш одговорити, закључује Чебикин и додаје да зато можда и Руси и Украјинци долазе у Србију. Можда су хтели у Европу па нису успели, али је сигурно да су Србију изабрали због пријатнијег живота. Најмање их је овде дошло да би избегли мобилизацију.
Родом из Краснојарска, великог индустријског града у јужном делу средњег Сибира који лежи на обе обале реке Јенисеј и на самом рубу Транссибирске железнице, Иван се 2013. године доселио у ове крајеве. Прво у Црну Гору, а од 2017. године у Србију. Правник по занимању, радио је као предавач док је израђивао докторску дисертацију, али се одлично снашао и у улози новинара.
– Краснојарск је велики и хладан град, подељен реком баш као Београд. Током зиме температуре се спуштају до -40 степени. Само, за разлику од Србије, у Краснојарску је у свим кућама централно грејање и у њима је увек топло (око +25), па се може некако издржати када се изађе напоље. Грејање ради увек, нема хладноће као у овде у становима. Постоји реченица која као анегдота кружи међу Русима да Рускиња прве зиме у Србији плачу, весело је испричао путописац.
Након што је стигао до Бачке, Иван је одлучио да је овде право место да купи кућу и скраси се са породицом. Иванова супруга Кристина Федорова Николајевна је позоришна сликарка и прву самосталну изложбу имаће управо у Апатину овог децембра а представиће се акварелима.
– Први смештај сам имао у Кљајићеву где сам са Бранком Шолом радио винске фестивале. Има пуно догодовштина у раду и причању са људима. Обично се обрадују када чују да сам Рус, па желе да се рукујемо или фотографишемо. И у Црној Гори и у Србији људи воле Русе. Ми знамо понешто једни о другима, али не знамо све. Штуро нам је знање стечено у школи, тако да они који распитују и уче знају нешто више, а остали само оно основно. Најбоља повезница нам је заједничка кухиња. И у Србији и у Русији људи воле да једу и пију. Док сам био у Русији било нам је интересантно када је отворен српски ресторан, ишли смо тамо да уживамо у томе што конобари певају док послужују јер руски не певају. Руси су у свему озбиљни, хладни и отуђенији од Срба. Супрузи и мени се свиђа овдашња кухиња. Волимо купус и кромпир који волите као и ми, затим гулаш, месо… Заволео сам ћевапе и вешалицу, а супруга апатински паприкаш, кратко је испричао Иван, иако би се прича о храни могла наставити у недоглед.
Руси су познати по вотки, а мање је знано да немају воћне ракије. Разлог је недостатак воћа због ниских температура. Зато се Иван у Србији заљубио у воћне ракије, Најбоље су му кајсијевача, дуња и шљивовица одлежала у бурету, а нешто мање и једино ако је баш испечена добро јабука. Остале врсте ракије га нису освојиле.
Да Иванова прича не би личила на обећану земљу у којој је све идилично побринули смо се ми сами са нашом надалеко чувеном радозналошћу.
– Већина Руса је затворена и највећи проблем са којим сам се сусрео је ваша радозналост. У Русији вам људи, када вас сретну, не питају где ћете и шта радите. Требало ми је времена да схватим да не морам увек да објасним шта заиста радим. У почетку сам се, изненађем питањем, трудио да на њега прецизно одговорим, али су ме људи чудно гледали. Мени је било необично и понекад непријатно да ме сви питају где идем и шта радим, а њима што им детаљно објашњавам где сам пошао и шта ћу радити. У Русији ће људи доћи и помоћи ако је потребно, али немамо потребу да све знамо о другима. Требало је времена да се на ово навикнем у Србији, смеје се Иван.
Велику разлику чине и дешавања. Чебикин каже да се Срби воле дружити па стога има у пуно дешавања у току године, док Руси не воле баш дружење, више су отуђени и имају два велика догађаја: дочек Нове године и прославу Дана победе.
Нисмо одолели питању да ли су наше суграђанке лепе на шта је путописац кроз осмех одговорио да јесу, посебно Личанке за које каже да су срдачне и отворене, и да у Русији нема тога баш због затворености са којом људи одрастају. Срећом, за њега постоји само једна најлепша жена на свету и њоме је већ ожењен. Искрено и мудро, као и сви путописи које потписује Иван Чебикин.
