U vremenu koristoljublja najglasniji su novopečeni “bogataši” (užasno besmislena reč), koji su odrastali svega željni i valjda u nekom momentu svog života izgubili kompas, zaboravivši onu staru “danas imaš sutra nemaš”. Lako ih je prepoznati. Uglavnom ih “krase” malogradjanski maniri. Atraktivne, naoko privlačne žene, istina, samo dok ne progovore, uvek spremne da se počupaju sa trgovcima na pijaci, koristeći bujicu pogrdnih reči i prostakluka. Ako pokušate sa njima da razmenite, pod uslovom da ste prinuđeni ili jednostavno fini, rečenicu ili dve, vrlo brzo će vam biti jasno da od toga nema ništa, osim, ako ste dobrih živaca pa možete da ćaskate satima o strijama (za strije su jelte čule od onih ljubomornih žena koje bi rado da su u njihovoj negovanoj koži), dok vam rečenica “zemljo otvori se u uzmi me”ne izlazi iz glave. Pande su recimo divniii “majmuni”, a naša muzička škola nosi ime “Stevan Sremac”. He, he. Ludilo. Neki čudni muškarci u skupim automobilima iz kojih se čuje glasna muzika, uglavnom budibogsnama hitić, (poprilično blesavog izraza lica kada izađu iz sigurnog okruženja odnosno prevoznog sredstva), samoprozvani intelektualci koji teško da umeju da se i potpišu valjano, ali će sebi dati za pravo da vam se obrate jezikom koji ne priliči ni pijanom mornaru. I svi oni su ubedjeni da su novcem prikrili pomanjkanje dobrog vaspitanja, urodjenih ili stečenih manira, koje im isti ne može niti će ikada moći nadomestiti. Nekim čudom su zaboravili ili nikad i nisu znali da novcem možemo kupiti samo lažno poštovanje, lažne diplome, lažne prijatelje, kulu od karata koja svakog trenutka može da se pretvori jedno veliko ništa. U vremenu koristoljublja pametni ljudi “gube cenu”, a “elita” šeta krpice misleći da “radi na sebi”.
