Sanja Ožegović: „O KAPETANE, MOJ KAPETANE!“

APATIN BLOG DANI SA SANJOM

Primetila sam kod sebe čudnu promenu, od deteta koje tvrdoglavo odbija da zaplače do žene koja pekmezi minimum dva puta dnevno. Evo, recimo danas. Plakala sam makar šest puta. Za nepuna tri sata. Ako bolje razmislim, imam redovan termin za plakanje.

Skoro svakog jutra otplačem makar jedan tekst u dnevnim novinama, ponekad i dok „prelistavam dnevnu štampu“, već sam se toliko izveštila u ovom, da ni slušaoci ni kolega ne uspevaju da primete da se dešava nešto neuobičajeno. Hajde nije ni čudno, red crne hronike red politike, pa malo drugog svetskog rata, onda izbeglička kriza sa sve potresnim fotografijama, valjda samo kamen ne bi zaplakao. Čitam komentare čitalaca i u moru poprilično tupavih otkrivam one vredne čitanja. Plakanje prvo. Mislim da sam više puta spomenula da ne volim životinje, ali sam se izgleda vezala za jedno malo luckasto kuče koje čak i nije moje. Juče mu je nađen „udomitelj“ posle višečasovne potrage. Ubeđujem sebe da mi suze teku zato što je novoiskrsli problem rešen i prisećam se koliko se plašim malih životinja. (Vrištim dok kučence skače oko mojih nogu, pravim gadljiv izraz lica svaki put kad je u mojoj blizini, stojim kraj ulaznih vrata odbijajući kategorički da uđem u kuću u kojoj boravi, ponašam se kao bezobrazno, razmaženo derište) Ali i protiv moje volje vidim velike tužne oči. Plakanje drugo. Dok kolega i ja komuniciramo sa slušaocima stiže vedra poruka, naoko potpuno obična, takve dobijamo svakoga dana, ali eto. Plakanje treće. Sad me već počinje boleti glava. Plakanje četvrto. (Mada nikad, ali nikad ne plačem kad me nešto boli, u inat) Zvoni telefon, sa druge strane linije vlasnik jednog od lokalnih butika koji je juče čuo moj razgovor sa dugogodišnjom slušateljkom koja je spomenula da je bila bolesna i odlučio da joj daruje nešto iz svoje radnje. U glavi mi tutnji. Previše lepih emocija od jutros. Ako ovako nastavi neću prestati da plačem do 2055. Plakanje peto. E da, zaboravila sam da kažem da me više potresaju lepe od ružnih stvari. One ružne me teraju da ih prebrodim. Kao za vraga setim se scene od pre neki stotinak godina, drugarice i ja gledamo film „Društvo mrtvih pesnika“, one sve vreme šmrckaju. Ja ništa. Čak ni scena u kojoj jedan od glavnih likova izvrši samoubistvo. „Društvo mrtvih pesnika je američka drama iz 1989. godine koju je režirao Peter Weir, a u kojoj je glavnu ulogu ostvario Robin Williams. Radnjom smešten u konzervativnu i aristokratsku akademiju Welton u državi Vermont 1959. Godine, film priča priču o profesoru engleskog jezika koji inspiriše svoje učenike putem poezije.” Baš tamo gde je poezija maltene greh i pokušavaju da je svedu na jednostavnu “matematičku formulu”. (Obavezno odgledati isti. Više puta) Sve do poslednje scene u filmu u kojoj profesor dolazi po svoje stvari nakon otkaza koji je dobio “dirnuvši” strog sistem škole. Po cenu da budu isterani iz škole, učenici ustaju, za školskim drugom, jedan po jedan, penjući se na astale, uz reči „O Kapetane! Moj Kapetane!“ Scena zajedništva me je “dotukla”. Plakanje šesto. Ne, ne, ne, tuga teško da može da me dovede do suza, ali lepa reč ili gest kao I dobra dela, uvek. A danas je valjda dan “rezervisan” za plakanje.