Moram da vam priznam, velika ženska stopala i nelepi prsti me plaše. (Čak više od miševa, a tih malih glodara plašim se do granice ludila) Letnje sam dete, radujem se svim pogodnostima koje donosi lepo vreme. Posebno otvorenoj obući. Rimljanke, Japanke, sandalice, papučice. Ali ne “lezi vraže” otvorena obuća često ume da prikaže ne baš lepu sliku vlasnika pomenute. Onda me mesecima ta ista slika bukvalno plaši. I “prikazuje” mi se u najrazličitijim situacijama. Evo, već nekih godinu ili dve pamtim par ovakvih stopala, koja se ponosno šepure u ooogromnim sandalama, a crveni lak na noktima prosto boli. Volim ja ovu boju, nije da ne volim, ali na lepim noktima. Prsti otprilike debljine safalade. Skoro pa mora. Blenem. Doslovno. Nepristojno je, ali ne mogu da maknem pogled. (Momenat u kom shvatam kako se oseća žaba koju zmija fokusira pogledom spremna da napadne) Aaaaaaaa! Znam, znam, ne bi trebalo uopšte komentarisati majku prirodu, ali ne mogu protiv sebe ni protiv ovog iracionalnog straha. Jače je od mene. Velika ženska stopala me ono baš plaše. Još više činjenica da pojedinci ne umeju da naprave odabir obuće. Sve što je oku lepo ne mora da bude i stopalu.
