Danas je Svetski dan očuvanja ozonskog omotača. Ozonski omotač predstavlja prirodni štit za život na Zemlji i o njegovoj koncentraciji, tj. količini u stratosferi zavisi i količina štetnog UV zračenja koje će dospeti do površine Zemlje. Dokazano je da pojačano UV-zračenje dovodi do pojava malignih i benignih oboljenja kože, katarakta očiju, znatnog smanjenja poljoprivrednih prinosa, oštećenja materijalnih dobara ljudi, kao i narušavanja zdravlja živog sveta u celini. Zbog absorbovanja ultraljubičastog zračenja u stratosferi ozon ujedno preuzima i deo toplote u tom procesu, te tako neposredno utiče na raspodelu temperature atmosfere, čime ima važnu ulogu u regulisanju Zemljine klime. E upravo smo došli do bitnog momenta. Sećanje na tridesetak kuštravih glava i isto toliko pari radoznalih očiju koji zbunjeno gledaju učiteljicu koja ozbiljnim glasom priča o mogućnosti da planeta Zemlja jednoga dana ne bude sigurno mesto zato što ljudi ne poštuju prirodu i odbacuju otpad gde god da stignu. Pitam se, sada, godinama kasnije da li smo mogli da sprečimo klimatske promene, mnoge prirodne katastrofe da smo shvatili ozbiljno problem koji se tada činio dalek million svetlosnih godina. Pitam se i da li čovek uopšte zaslužuju sigurno mesto za život. Imali smo tu sreću da naselimo planetu koja je idealno stanište za našu vrstu i stotine drugih. Ali ne, u ljudskoj prirodi je da se bahati. Zato ne bi trebalo da se čudimo naglim klimatskim promenama, topljenju ledenika, potapanju kopna. Majka priroda se buni protiv ljudske samovolje. Setimo se toga svakog puta kad poželimo da budemo nemarni i da bacimo otpad gde mu nije mesto. Ja se ne bih igrala sa prirodom, a vi?
