Oniski sedokosi starac stoji na uglu, zbunjeno se osvrće. Posmatram ga… Sa ove razdaljine deluje kao “lopov uhvaćen u šteti”, u rukama drži čvrsto zavežljaj… makar tako izgleda. Pokušavam da “otkrijem” šta je to što ljubomorno čuva. Ne obraća se nikome, ali se štrecne svakog puta kad neko prođe. Krene korak napred kao da bi nešto da kaže, a onda spusti pogled i oćuti.
-Ko zna kakva ga je muka naterala… misao se prikrade pa nestane kako je i došla.
-Trebalo bi ustati, izaći iz “sigurnog okruženja” i prići mu. Možda mu je potrebna pomoć.
Glumim pred svojim drugim ja ulogu. Onu koju glumci uglavnom izbegavaju. Ulogu sebičnog neosetljivog gada.
-Nekog čeka, nije uplašen i postiđen, samo se raduje dolasku nekog dragog. Ono što drži u šakama je poklon kojim želi da iznenadi osobu koja će svakog trenutka stići. Starčev izraz lica će se ozariti.
Zamišljam ga kako se osmehuje.
Dan je isuviše lep da bih ga kvarila crnim mislima, to radim svakodnevno. Umorna sam od brige za svakim ljudskim bićem. Dopustiću sebi na kratko…
Moje srce više ne može da podnesem ljudsku patnju. Ne ovoga prepodneva. Previše je. Želim da se pravim da je sve u najboljem redu.
Ignorisaću tu opterećujuću misao koja mi ne da mira.
-Sedokosi starac pokušava da preživi prodajući ono što mu je u zavežljaju, nije uplašen, postiđen je.
Odlazi užurbanog koraka, ostajem prikucana na svom mestu. Dan više i nije tako lep…
