Posao voditelja je najsličniji zvanju dvorske lude. “Na evropskim dvorovima, dvorskim ludama je bilo dopušteno da vrijeđaju kralja, a da pri tome ne izgube glavu, sve dok ga mogu nasmejati.”
Ko zna, možda sam u nekom od prethodnih života uveseljavala zadriglog vladara koji me je u nastupu besa “osudio” na večnu tamnicu, a njegov zli “čarobnjak” kome sam smetala zato što ne umem da prećutim, da u svakom narednom životu brbljam, brbljam, brbljam i smejem se “k’o lud na brašno“. Obučeni da se smejemo. Smejemo se po difoltu. Izraz “po difoltu” znači iz navike, automatski, koristi se kao žargon za nešto što je podrazumevano, po pravilu… I nemam pojma otkud se našao u mom tekstu, ako ćemo iskreno. Eto, valjda sam ga negde nesvesno “pokupila”.
Zemljotres, poplava, rat. Epidemije, ekonomska kriza, problemi bilo koje vrste za nas su nepoznanica. “Mi nismo ljudska stvorenja. Samo mašine koje uveseljavaju neke druge, osetljive ljude.”
Ako se pitate zašto mračim kako bi neki rekli “od ranog jutra”, onima koji me poznaju dovoljno je da provire kroz prozor ili izađu na ulicu. Danas je upravo dan u kom se prelamaju leto i jesen, iako kalendarska još nije nastupila. Pada kiša… Ne volim je, niti ona voli mene, naša netrpeljivost, čini mi se, traje oduvek.
