Kakva panika i to samo zato što mi je telefon otkazao poslušnost. Jao kontakti, komunikacija onemogućena, fotografije nestale, beleške! Moj dragi telefon je mrtav. Ne daje znake života. Da me je kojim slučajem moguće vratiti u prošlost, sasvim sigurno bih stavila u džep fiksni telefon, onaj sa brojčanikom i “zapalila” u nepostojeći servis. Luda žena. A ni vi niste mnogo normalniji. Sto me bas i ne teši. Na sve moguće načine pokušavam da mu “udahnem život”. (E da, da ne zaboravim, stručnjak sam za kvarove, nikako i za popravljanje). Šta sve nisam ovoga jutra uradila za tu malu napravu, kao da mi je rod rođeni. Jedino čega se nisam setila jeste da smo nekada komunicirali i bez iste. I viđali se. Mnogo češće nego danas. Čak i sa onima koji su kilometrima udaljeni od nas. U očajanju sam gledala “spravu bez koje se ne može” i osećala se upravo onako kako sam se osećala kada se raspala jedna jaka država u kojoj su živeli neki isti mi, samo mnogo tolerantniji, otvoreniji, pametniji, bezbrižniji. Telefon preživeo reanimaciju, Jugoslavija se raspala. I jedno i drugo uz “malu pomoć”. I nisam srećna kako bi trebalo da jesam. Jugonostalgična sam. I ne samo danas. Dobro mi histerično i Jugonostalgično jutro.
“Dan Republike bio je praznik u bivšoj SFRJ se slavio 29. novembra i obeležavao godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a 29. novembar 1943., kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945.
