Jer deca ni za šta nisu kriva… Niti su tražila da ih baš mi „rodimo“.
Prolazim usnulom varošicom. Posle kiše uvek izgleda tužno. Da li je do mene ili nje, zaista ne znam, niti je bitno. Jedan kratak trenutak, usamljena starija žena preko puta osnovne škole i sećanje na brižne oči i pogled koji me prati. (Otkad te nema smišljam raznorazne pričice o mogućnosti da se srećemo, ali da ja toga nisam svesna zato što si ti sa one druge strane. Znam deluje prilično luckasto, ali… Oprostićeš mi, ne mogu protiv sebe i nedostajanja.)
One kojih više nema moramo odbolovati, svako na svoj način. Ja eto, pričam sa tobom, kao za tvog života, osmehujem ti se, tešim te i svakoga dana te ubeđujem da je sve u najboljem redu, pa čak i kad nije.
Znate onaj neprijatan osećaj, kad vas nešto neprestano tišti i neku čudnu prazninu…
Sve je bolje od tog osećaja.
Osim možda praznine.
Nasuprot meni idu dete i žena. Dečak od nekih dvanaestak ili nešto više. Majka mi deluje poznato. (Postoji mogućnost da sam na trenutak prepoznala sebe u njoj). Žena kratke kose i nervoznih pokreta. U šakama nosi papire, koji su joj izgleda velika muka i nada.(Ili ja to tako doživljavam, rekoh da volim da konstruišem priče).
-Ne vuci noge, kidaš patike! (Dečak hoda sigurnog koraka)
Ona još nervoznije diže glas. Zaustavlja se i viče na dete koje je gleda zbunjeno.
-Pusti me da rešim problem! (Bujica besno izgovorenih reči bez reda i smisla). Dete valjda govori da će otići, povređeno i uplašeno.
-Idi, idi, idi!
Izgovoreno teško može da se povuče ili ispravi. Želim da se vratim i da je zagrlim, da joj se osmehnem, kažem da će sve loše proći, samo da prestane. Potpuno je nesvesna da je ovo možda prelomni momenat u njihovim životima. Patika će biti i neimaštine će biti ili je neće biti, problemi će se ređati i gomilati ili će biti rešeni. Dete će oprostiti, sklona su da praštaju i shvataju mnogo više nego što smo mi to u stanju da razumemo, ali će celog svog života pamtiti možda baš ovaj trenutak. Majku koja zbog nagomilanih problema izgovara reči koje bole.
