Postali smo neosetljivi na nesreću, osim, ako je naša, preokupirani večitom borbom da učinimo sopstvene živote boljim. Oglušujemo se na “pozive za pomoć”. Ponekad se čak i ne osvrnuvši. Mi mali sebični ljudi… izgubili smo pravo da sebe nazovemo čovekom. Ratovi, mržnja, zavist.
Naučnici su mišljenja da je “prvi korak u razvoju pojava dvonožnog hodanja” (neki od nas su se valjda tu I zadržali). “Dvonožno hodanje je bilo najpre primitivno, ali se veoma brzo razvilo do današnjeg nivoa; već kod Homo habilis su noge i kičma postali praktično onakvi kakvi su i danas kod modernih ljudi.
Razvoj mozga je bio druga priča. Mada veličina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast zapremine mozga jeste pratio razvoj oruđa i upotrebe tog oruđa kroz istoriju, tako da neki nivo korelacije postoji.”
E ovde je valjda nastao problem, pitanje je šta će nam mozak kad ga koristimo u pogrešne svrhe. Priroda se opasno poigrala sa nama.
Kažu i da mozak teško zaboravlja glupe melodije koje nesvesno pamti. Neki od nas ne zaboravljaju da se ne valja poigravati prirodom, tuđim osećanjima i vatrom.
U svakom slučaju mi biramo.
