Saslušam ja “savetnike” i “dušebrižnike”, više manje pažljivo. Ne zato što verujem da imaju rešenje za sve, prosto sam naučena da ispoštujem sagovornika, ma koliko mi isti išao na živce. Nije meni teško (osim kad doživim odlep) da razmišljam o vragćegaznatičemu dok neko tupi. Dobro, donekle mogu da razumem da niža bića imaju tu neutaživu “glad” da kontrolišu tuđe živote. Sve “uspešan do uspešnijeg”. Hoćete li primer? Eto recimo, neko ko je promenio šesnaest partnera, (volimdapreterujem) smanjite cifru, ako vam se čini da je preuveličana, uči te kako uspešno sačuvati brak. Ma hajde? Neko neobrazovan objašnjava koliko je obrazovanje bitno. Pa majku mu staru. Prostak te zgroženo gleda kad pošalješ miša u peršun. Postoji jedna reč koja opisuje ovu potrebu. Od jutros ne mogu da je se setim. (Aaa je l postoji neki kurs za obuku protiv smarača?)
