Onako, neki manje više šugav dan. (Ne, nije zbog dana, već zbog mene) Jednostavno sam umorna i po treći put ove zime gripozna. (Dokle više, miša mu jarećeg?!- omiljena mi psovka) Crne misli kvare već načeto raspoloženje. Poslednjih dana se često pitam gde je ona razdragana ja. Ni znaka od nje. Sve neki slabašni pokušaji da mi se vrati. Na pitanje kako se osećam, valjda bih eksplodirala kao prezrela lubenica koju zakotrljaš nizbrdo kad stigne do tačke putanje kojom je zakotrljana. (Ufvragćegaznatištasamsadželeladakažem). Udaranje u jastuk ne pomaže, vrištanje iz sveg glasa? Ama baš ništa. Nakupilo se svega i svačega. (Osim o razdraganoj meni, razmišljam sve češće i o crvenom končiću, odlepila sam valjda, dobrano) Bezvoljna lubenica koja preti da eksplodira. E daaaa. Upravo se ovako osećam. I debela sam! (Otud ova histerična depresija) Nemoj da je neko pitao kakva je to boljka. Lično moja! E tako lubeničasto- histerično- depresivna I poprilično namćorastog raspoloženja vratih se sebi . Čovek koji se smeši došao je da vrati kolegi novac, ehej. Još ima poštenog sveta. Da ne dužim mnogo, kolega je nešto kupovao prethodnog dana, pa “preterao” sa plaćanjem kupljenog, valjda sav u čudu da postoje trgovine sa pristojnim cenama. Aj što je on u čudu, nego i cela redakcija danas. Čovek koji se smeši nam je dokazao da dobri ljudi nisu “izumrli” pojavivši se na vratima u ranim jutarnjim satima sa novčanicom koje se inače niko ne bi ni setio I rečima “Da je nisam vratio verovatno bih slomio nogu”. Možda vama ovo ne deluje kao neki ne znam kakav gest dobrote, ali ja se još uvek kostrešim kao zadovoljno mače od dragosti. One koja se razlije u vama tuđim lepim gestom. (Svi smo se raznežili, ali ne ide da ja sad pišem kako kolege njanjave od jutros) A novac, novac će ionako da posluži da jedno malo buckasto “prošeta roze krpice” već početkom proleća i usreći tatu makar upola koliko činjenica da dobri ljudi nisu prevaziđena kategorija.
