U organizaciji Bokserskog kluba Apatin, u velikoj sali SO Apatin juče je održana tribina pod nazivom “Olimpijski boks – tradicija i perspektive”. Pored velikog broja kako sadašnjih, tako i bivših članova apatinskog kluba i ljubitelja ove plemenite veštine u našem gradu, tribini su prisustvovali i novinar Đorđe Vukmirović, kao i legenda jugoslovenskog boksa Tadija Kačar.
Vukmirović je naš nekadašnji sugrađanin, koji živi i radi u Novom Sadu, hroničar mnogih sportskih dešavanja u Apatinu, između ostalog i autor knjiga “Panonski bombarderi” i “Zlatne godine apatinskog boksa”. Prisutne je upoznao o nekim davnim prošlim vremenima kada je boks u Apatinu bio popularniji čak i od fudbala. Mlade generacije mogle su da čuju o uspesima Mudrinića, Škorića, Kaurina, Ćurčića i ostalih boraca koji su pronosili slavu boksa u gradu kraj Dunava. On je izrazio želju da Apatin ponovo iznedri neke nove majstore u ringu, o čijim će uspesima pričati generacije koje dolaze.
Sa velikom pažnjom prisutni su pratili izlaganje i jednog od najvećih boksera poniklih na ovim prostorima. Podsećanja radi, Tadija Kačar je osvajač srebrne olimpijske medalje u Montrealu 1976. godine, vicešampion sveta u Beogradu 1978. godine, drugi u Evropi na prvenstvima u Kijevu 1974. i Kelnu 1979. godine, pobednik Mediteranskih igara i dvostruki šampion Balkana. Sa svojim bratom Slobodanom, osvajačem zlatne olimpijske medalje iz Moskve i svetskim prvakom, bio je ponos bivše države i idol generacija koje su tada boksovale.
U nastavku teksta možete pročitati izjavu Tadije Kačara za naš radio:
– Individualno je baviti se boksom, kako ste prebrodili teške trenutke u karijeri i da li ste ikada hteli da napustite boks?
„Apatin je bokserski grad. Meni je drago što je ponovo počeo da radi Bokserski klub ovde. Nadam se da će entuzijazam sedamdesetih godina koji pamtim, da se produži i u ovoj 2015 godini. A što se tiče teških trenutaka u mojoj karijeri, bilo ih je mnogo. Ako želiš da budeš šampion, onda moraš da ih prebrodiš. Izdvojiću jedan momenat. U finalu olimpijskih igara u Montrealu 1976 godine, mislio sam da sam bolji od svog protivnika. Protivnik mi je bio Poljak Jirži Ribicki, a ispred svetske sudijske organizacije bio je takođe Poljak Romal Lisovski. On je tu sudijsku ekipu formirao da, ako bude tri runde, njegov borac pobedi. I to se desilo. Ja sam bio u ubeđenju da sam bio bolji u tom meču. Kad sam došao u ugao, trener me ljubi, čestita, govori da sam olimpijski šampion. Dođem na proglašenje, rezultat 3-0, za Ribickog. Oko mene se svet okrenuo. Da sam tada imao mogućnost bacio bih srebrnu olimpijsku medalju. Tako bih imao satisfakciju. Najlošiji je osećaj kada izgubiš finalnu borbu od nekog ko to nije zaslužio. Zato mi u tom momentu srebrna medalja nije značila ništa. Srebrna medalja se osvaja prethodnom borbom, a u finalu se izgubi samo zlatna. Ako izgubiš od nekog ko je bolji onda si srećan, u suprotnom si razočaran. Meni se to desilo više puta. Neko vreme sam tugovao dok nisam povratio psihološku snagu i krenuo u nove pobede. Pobeda se ostvaruje u sali, teretani, na stazi, trčanjem. Ono što publika vidi je finale svega toga.
– Večeras ste intezivno apelovali na razvoju školskog sporta, posebno boksa u malim sredinama. Kakva je situacija u selima?
Ekonomska situacija u našoj državi je loša. Nema uslova za bavljenje sportom. Za specijalan sport kakav je boks trebaju i posebni uslovi. Recimo u našem klubu se ne naplaćuje članarina deci, dok čak 90 % klubova u Novom Sadu naplaćuje članarinu od dece.
– Da li postoji sujeta u sportu, da li vam je brat zamerio uspehe?
Moj brat je postigao izvanredne rezultate. Nema šta da mi zameri. On je došao do svog cilja. Bio je olimpijski šampion u Moskvi, četiri godine posle Montrealske olimpijade.
– Da li ste se ikada osećali kao vrhunska zvezda?
Nikad. Taj osećaj me nikada nije zanimao. To je bio normalan sled mojih ulaganja u sport kojim sam se bavio. Želeo sam da pobeđujem na takmičenjima. Kad sam odlazio na takmičenja nije bilo pitanje da li ću osvojiti medalju, nego da li ću biti prvi ili drugi. Te moje dve evropske srebrne medalje govore o najvišem rangu. Retko koji sportista je uvek bio u finalu kada je učestvovao na takmičenju.
– Poruka mladima?
Ja se nadam da ćete naći dovoljno lepote i dovoljno motiva da dokažete da možete da radite ono što su radili najuspešniji.
