Прва послератна генерација Основне школе Пригревица, данас ОШ „Младост“, обележила је 68 година од мале матуре.
Осам бивших ученика, генерација рођена 1938-40. године, окупило се на редовном састанку који имају сваке треће суботе у мају. У школу су кренули 1946. а завршили је 1954. године. У први послератни разред у Пригревици кренули су ђаци два одељења, једно са 36, а друго са 38 ученика. Ратне године су спојиле децу рођену непосредно пре и за време рата у заједнички први разред. Рат је зауставио све па и образовање. За полазак ученика стасалих за словарице и рачунаљке у ђачке клупе морала су се чекати мирнија времена. Док се поново формирају школе и окупи наставни кадар.
– Ми смо деца колониста, и сами путници возова без возног реда. Неко се и данас сећа свега, а они млађи мало или никако, каже Исо Дмитровић.
– Моја породица је прва дошла у Пригревицу, још су Руси били тамо. Битка на Батини је била завршена и чекали су шта ће Тито и Стаљин договорити, да ли ће за Мађарску или ће да крену за Загреб да ослободе Славонију. Ми смо дошли у јесен 1944. године, прва смо генерација која је кренула у школу. Те школске године нису сва деца имала исту годину рођења, понеко дете је било старије, а понеко и млађе. Али нам није сметало. Тешко смо живели, мучили се, као деца са села све сеоске послове смо знали и радили, ништа није било тешко. Ценили смо муку родитеља док су нас ишколовали, поштовали смо комшије и пријатеље, рекао је Љубинко Глушац.
Даме Мира и Радојка Владетић и господа Илија Покрајац, Милош Корица, Ђуро Дејановић, Владо Кнежевић, Митровић и Глушац радују се и веселе, како кажу, у складу са својим годинама. Давно су направили договор да се састану сваке године, виде и друже, проживе живу реч. Бар једном месечно се чују телефоном, распитају за здравље, саслушају и пренесу новости. Радвојио их је живот, школа, време, даљина, па и болест, али се опиру заборављању.
– Некада нас је на сусрет долазило 18-20. Никада нису сви дошли. Има, поред нас, још седморо или осморо живих из генерације али не желе да се друже. Било је међу нама и оних чије су породице биле добро стојеће и увек су се држали по страни. Никада нису хтели да дођу на сусрете што је тужно за нас остале. Нажалост, они који су радо долазили су преминули. Међу њима и најпознатија наша Марија Тодоровић рођ. Градинац (1939. године) која је умрла пре три месеца. Марија је била психолог по професији, а политичар по функцији. Била је извршни секретар ЦК Србије, министар за рад, председник Пензионог управног фонда, радила је у Првој петолетки у Трстенику где је обављала функцију кадровског директора, каже Мира Владетић.
– Ово је изузетна генерација. Сви смо образовани, сви смо били на положајима. Кнежевић је први машинац и педагог, предавао је у Сомбору. Покрајац је био банкар, професор, био руководилац експозитуре СДК у Апатину и директор филијале у Сомбору. Веома смо поносни на оно што смо у животу постигли. Ово је трећи пут да смо се окупили у Апатину. При сваком сусрету има пуно емоција и носталгије. Желимо да се вратимо у Пригревицу. Од нас осам само је још Покрајац у Пригревици, остали су у Сомбору или Апатину, а ја сам у Београду, каже Радојка Владетић.
Интересантно је да у овој првој школској послератној генерацији нема брачног пара међу бившим пријатељима из школске клупе. Како су рекли, то је зато што их је несрећа у рату толико спојила да су се сви сматрали браћом и сестрама, а многи и јесу били у родбинским везама, па брак међу њима није долазио у обзир. Кроз шалу кажу да су девојке из њихове генерације гледале у старије момке, па младићима није остало ништа друго него да своју лепшу половину потраже међу девојкама млађих генерација. Та чврста вера да су своји, повезани невољом, ратом, муком сељачког живота, тежином послератних година, патриотизмом и надом у боље сутра, повезала их је јаче од крви. Сваког маја обнављају ту невидљиву али трајну везу осећања и љубави коју носе из детињства. Нека их још дуго спаја.
Срећна ти годишњица мале матуре прва послератна школска генерацијо!
