У великој сали општинског Културног центра синоћ је одржана промоција збиркe песама “Хтео сам рећи”, прва књига песама Апатинца Ђорђа Куриџе.
Промоција је одржана пред препуном салом што је неуобичајено кад су у питању промоције књига локалних аутора. На представљању збирке песама говорио је песник и критичар Зоран Мандић.
-Свака песничка књига, и не само песничка, припада нескривеној жудњи њеног аутора, да досегне ону врсту језичке питкости, која ће на самоуверен начин показати – шта је песник хтео да каже. Тој жудњи припада и рукопис лирског првенца „Хтео сам рећи“ Ђорђа Куриџе, песника, који је као двогодишњи дечак с родитељима у „возу без возног реда“ стигао у Апатин. Са обронака своје завичајне Мањаче у Босни и Херцеговини. И, у том градићу, смештеном на левој обали Дунава, остао до данашњих дана. При чему треба истаћи да је тај мали подунавски град постао место успешног остварења његове досадашње животне епопеје. Место у коме је, након стицања факултетског звања дипломираног инжењера грађевине и оснивања породице, стекао углед успешног предузетника са пројектним бироом у свом власништву, напоменуо је Мандић у предговору.
Према Мандићевим речима збирка је издељена и постављене на стубове четири поглавља: „Хтео сам рећи“, „Не идите тамо“, „Песма „раши“, и „Клупа трећа“.
– У њима је сабрано четрдесетак песама, које попут Дунава теку кроз песникову валовиту биографију. И својим сећалачким причицама о: мајци, детињству, одрастању, пријатељству, дилемама, пролазности, шапутању, ћутању…склапају драматику временских обриса романексне пишчеве (ауто)биграфије. У свакој тој „причици“ са „сличицом“, или фотографијом, постављеном испред њеног текста, као својеврсни увод, писац је настојао да што сликовитије и сугестивније исприча оне, по њему, најважније сцене из свог живота, А, да при том „сакрије“ – речи које не треба рећи. Поготово онима који те не воле. Који трагично не разумеју смисао реч „љубав“. Реч „за времена сва“, како то каже песник у последњем-завршном стиху песме – „Хтео сам рећи“. Која је и основна порука ове песмозбирке. У чији воз, али овога пута са пажљиво уређеним возним редом, су се укрцале питке и језички „умивене“ песме са родољубивим и социјалним интонацијама. И носталгијама, које се попут пчела роје око „цветова“ и мисаоних „вртешки“ сложених промишљања семантичке фигуре – завичаја. Оног – по пореклу и „овог“ наметнутог по место одрастања. У свакој тој промисли песник је настојао да живот престави као „луку“ у коју свакодневно упловљава, и из које испловљава, броојно бродовље са разним товарима. А, које у стопу следе, исто тако разне слике. Као коментари и „рефрени“.
На представљању збирке песама поред Мандића учествовали су, хуманиста и песник из Пригревице Момчило Тодорић, професорка књижевности Мирјана Ћалић са ђацима – рецитатори Гимназије “Никола Тесла”, и дечији писац 12.годишња Теодора Покрајац која је Куриџи поклонила своју књигу песама. Музичку пратњу током вечери дао је професор клавира Стефан Ракић.
Kуриџа је стихове почео записивати 1999. године, а многи Апатинци га знају као дугогодишњег председника Удружења „Петар Kочић“ и члана њихове певачке групе
