У АПАТИНУ ЈОШ ЖИВЕ 22 УЧЕСНИКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Поводом 76. годишњице ослобођења од фашизма, председница општине Апатин Дубравка Кораћ данас је са сарадницима посетила борце НОР-а, учеснике Другог светског рата.
-Одлучили смо да у знак захвалности обиђемо најстарије борце који су се борили за ослобођење наше земље и општине, и да поразговарамо о њиховим успоменама и садашњем статусу. Част ми је што сам имала прилику да се сусретнем са људима који су старији од деведесет година и сећају се свега онога у чему су учествовали када су били млади. Имали су вољу да са нама поделе своја искуства.
-У Пригревици смо обишли два борца од којих је један Мане Човић, наш суграђанин који ће ускоро примити високо одликовање Руске федерације за заслуге у Другом светском рату (ослобађање Београда), а у Апатину још троје. Идеја је да СУБНОР Апатин обиђе и преостале живе борце НОР-а, а у општини их имамо двадесет двоје. Оно што је наша порука је да људи који су се борили за ову земљу неће бити заборављени и да кроз неговање традиције и самог СУБНОР-а и обележавања Дана ослобођења Апатина имамо жељу да им се свима захвалимо и одужимо онолико колико смо у могућности, рекла је Дубравка Кораћ, председница општине Апатин.
Некадашњи партизани разговарали су са председницом о томе како им пролазе дани, евоцирали на кратко успомене и захвалили се на посети и помоћи.
-Рођен сам у селу Ровишка, општина Глина, дана 1. августа 1922. године. У Глини сам завршио четири разреда основне школе. Са 19 година сам ступио у рат, тачно 28. августа 1941. године. Био сам Седма банијска бригада. Ратовали смо са усташама и Немцима, а највише са припадницима Принц Еуген дивизије. Године 1942. отишао сам у Славонију као припадник одреда петог батаљона. Са нама су били припадници још првог и трећег батаљона. Имали смо задатак да извршимо три акције на Питомачу и Љубишино поље. Када смо се враћали са извршења задатка почела је четврта офанзива. Назив Седма бригаде смо добили у селу Доњи Борци, у Славонији. Прво смо били одред, а после смо оформљени у бригаде. У Пригревицу сам дошао 1946. године, у фебруару месецу. Нисам хтео да останем у војсци. Моји другови су постали генерали, а ја сам волео сељачки живот, каже деведесетосмогодишњи Душан Јовић.
-Рођена сам 1925. године, у селу Фурјан општина Слуње. Године 1942. сестра и ја смо однеле извештај комитету и остале са њима пошто је почело бомбардовање наше општине. Срушен је мост и нисмо могле назад. Када смо стигли на Бировачу питали су нас војници где ћемо, а ми смо рекле на Присјеку у Босну. Они су нам одговорили да тамо не можемо јер су све поклали и побили. Тако смо остале међу војницима. Трећег дана су нас ошишали и дали нам пушке у руке. Ишла сам у борбу на Врховине, на Оточац, и у Госпић. После годину дана требали смо ићи на Плашки и ја сам свратила до своје куће да видим има ли ко преживео. Наша кућа је била крај пута и ту ме је видео један мештанин коме сам рекла да сам стигла али ћу брзо отићи. Он је одмах отишао мојој мајци и рекао „Љуба ти је дошла, омркнуће, али неће осванути!“ Она се жена јако уплашила и одмах дошла да ме види и рекли да сместа бежим. Како је моја бригада одмакла за Велику Кладушу нисам могла да их стигнем него сам се дала у збег. Те ноћи су нас у збегу напали четници. Мене су ранили у ногу. Са мном је био мој млађи брат Урош који је хтео бити курир у партизанима. После пуцњаве четници су убијали рањене. Брат је успео да побегне у кукурузе, а мене су оставили јер су мислили да ћу умрети до јутра. Ујутро сам подигла главу да видим има ли ко преживео и један метак ме погодио у руку и кроз плућа. Тада су користили ткз. експлозивне метке. Када излазе експлодирају и направе велику штету. Тако ми је метак разорио ногу, руку и плућа. Одатле сам завршила у збегу у болници на Капели. Када су открили болницу бомбардовали су је и морали смо на Петрову Гору. Од свих кола једва су четворо стигла. Када сам се опоравила пребацили су нас у Купињак у бараке и тамо сам остала до оздрављења.
Ни данас не могу да се сетим како сам стигла у Апатин, каквим превозом и куда. Маму сам нашла у кући код једног Хрвата јер је наша била запаљена. Био је то добар човек који нам је дао своју кући и лепо је опремио. Мој отац је отишао у Немачку 1940. године пре него што се заратило, па је бригу о нама преузео мој стриц. Хтео је да поново подигне кућу, чак су нам и грађу довозили из Трнаве кад су му Хрвати рекли да може да је направи али ће нас у њој заклати. И онда више није било ту живота за нас. Мама је добила писмо од тетке из Срема да дођемо тамо. У Срему смо били шест месеци кад је стигао допис за колонизацију у Сонту. До тада су све боље куће већ биле подељене. Она коју смо ми добили била је празна и сиротињска. Добили смо војничке кревете, дуње и ћебад да имамо на чему преспавати и сналазили се да можемо у чему живети. Касније сам се удала и имала три ћерке. Намлађа живи близу мене, најстарија је умрла, а друга по реду рођења је удата у Инђију. Имам шест унучади и шест праунучади. Богата сам зато што су ми сви добри и сви су за мене. Најмлађа ћерка ми сваког дана дође, скува кафу, донесе ручак. Унук од најстарије ћерке је једно време живео са мном. Сви ме обилазе и то је моја срећа, каже Љуба Манић, рођена Здјелар.
Са председницом Кораћ некадашње борце НОР-а посетили су и Стево Драча и Весна Павловић у име СУБНОР-а Апатин.
