ПРЕДСЕДНИЦА ОПШТИНЕ ДУБРАВКА КОРАЋ ПОСЕТИЛА БОРЦА НОР-А

APATIN DRUŠTVO SOMBOR SRBIJA VESTI

У АПАТИНУ ЈОШ ЖИВЕ 22 УЧЕСНИКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Поводом 76. годишњице ослобођења од фашизма, председница општине Апатин Дубравка Кораћ данас је са сарадницима посетила борце НОР-а, учеснике Другог светског рата.

-Одлучили смо да у знак захвалности обиђемо најстарије борце који су се борили за ослобођење наше земље и општине, и да поразговарамо о њиховим успоменама и садашњем статусу. Част ми је што сам имала прилику да се сусретнем са људима који су старији од деведесет година и сећају се свега онога у чему су учествовали када су били млади. Имали су вољу да са нама поделе своја искуства.

Пригревици смо обишли два борца од којих је један Мане Човић, наш суграђанин који ће ускоро примити високо одликовање Руске федерације за заслуге у Другом светском рату (ослобађање Београда), а у Апатину још троје. Идеја је да СУБНОР Апатин обиђе и преостале живе борце НОР-а, а у општини их имамо двадесет двоје. Оно што је наша порука је да људи који су се борили за ову земљу неће бити заборављени и да кроз неговање традиције и самог СУБНОР-а и обележавања Дана ослобођења Апатина имамо жељу да им се свима захвалимо и одужимо онолико колико смо у могућности, рекла је Дубравка Кораћ, председница општине Апатин.

Некадашњи партизани разговарали су са председницом о томе како им пролазе дани, евоцирали на кратко успомене и захвалили се на посети и помоћи.

-Рођен сам у селу Ровишка, општина Глина, дана 1. августа 1922. године. У Глини сам завршио четири разреда основне школе. Са 19 година сам ступио у рат, тачно 28. августа 1941. године. Био сам Седма банијска бригада. Ратовали смо са усташама и Немцима, а највише са припадницима Принц Еуген дивизије. Године 1942. отишао сам у Славонију као припадник одреда петог батаљона. Са нама су били припадници још првог и трећег батаљона. Имали смо задатак да извршимо три акције на Питомачу и Љубишино поље. Када смо се враћали са извршења задатка почела је четврта офанзива. Назив Седма бригаде смо добили у селу Доњи Борци, у Славонији. Прво смо били одред, а после смо оформљени у бригаде. У Пригревицу сам дошао 1946. године, у фебруару месецу. Нисам хтео да останем у војсци. Моји другови су постали генерали, а ја сам волео сељачки живот, каже деведесетосмогодишњи Душан Јовић.

-Рођена сам 1925. године, у селу Фурјан општина Слуње. Године 1942. сестра и ја смо однеле извештај комитету и остале са њима пошто је почело бомбардовање наше општине. Срушен је мост и нисмо могле назад. Када смо стигли на Бировачу питали су нас војници где ћемо, а ми смо рекле на Присјеку у Босну. Они су нам одговорили да тамо не можемо јер су све поклали и побили. Тако смо остале међу војницима. Трећег дана су нас ошишали и дали нам пушке у руке. Ишла сам у борбу на Врховине, на Оточац, и у Госпић. После годину дана требали смо ићи на Плашки и ја сам свратила до своје куће да видим има ли ко преживео. Наша кућа је била крај пута и ту ме је видео један мештанин коме сам рекла да сам стигла али ћу брзо отићи. Он је одмах отишао мојој мајци и рекао „Љуба ти је дошла, омркнуће, али неће осванути!“ Она се жена јако уплашила и одмах дошла да ме види и рекли да сместа бежим. Како је моја бригада одмакла за Велику Кладушу нисам могла да их стигнем него сам се дала у збег. Те ноћи су нас у збегу напали четници. Мене су ранили у ногу. Са мном је био мој млађи брат Урош који је хтео бити курир у партизанима. После пуцњаве четници су убијали рањене. Брат је успео да побегне у кукурузе, а мене су оставили јер су мислили да ћу умрети до јутра. Ујутро сам подигла главу да видим има ли ко преживео и један метак ме погодио у руку и кроз плућа. Тада су користили ткз. експлозивне метке. Када излазе експлодирају и направе велику штету. Тако ми је метак разорио ногу, руку и плућа. Одатле сам завршила у збегу у болници на Капели. Када су открили болницу бомбардовали су је и морали смо на Петрову Гору. Од свих кола једва су четворо стигла. Када сам се опоравила пребацили су нас у Купињак у бараке и тамо сам остала до оздрављења.

Ни данас не могу да се сетим како сам стигла у Апатин, каквим превозом и куда. Маму сам нашла у кући код једног Хрвата јер је наша била запаљена. Био је то добар човек који нам је дао своју кући и лепо је опремио. Мој отац је отишао у Немачку 1940. године пре него што се заратило, па је бригу о нама преузео мој стриц. Хтео је да поново подигне кућу, чак су нам и грађу довозили из Трнаве кад су му Хрвати рекли да може да је направи али ће нас у њој заклати. И онда више није било ту живота за нас. Мама је добила писмо од тетке из Срема да дођемо тамо. У Срему смо били шест месеци кад је стигао допис за колонизацију у Сонту. До тада су све боље куће већ биле подељене. Она коју смо ми добили била је празна и сиротињска. Добили смо војничке кревете, дуње и ћебад да имамо на чему преспавати и сналазили се да можемо у чему живети. Касније сам се удала и имала три ћерке. Намлађа живи близу мене, најстарија је умрла, а друга по реду рођења је удата у Инђију. Имам шест унучади и шест праунучади. Богата сам зато што су ми сви добри и сви су за мене. Најмлађа ћерка ми сваког дана дође, скува кафу, донесе ручак. Унук од најстарије ћерке је једно време живео са мном. Сви ме обилазе и то је моја срећа, каже Љуба Манић, рођена Здјелар.

Са председницом Кораћ некадашње борце НОР-а посетили су и Стево Драча и Весна Павловић у име СУБНОР-а Апатин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.