Uvek i iznova me štrecne kad nas (ovde mislim isključivo na medijske radnike) popljuju, bez da se zapitaju na koga su pljunuli, a pljuju brate kao da im od toga život zavisi. (Pljuvanje – šamar bližnjem, pljuvanje – “ruka spasa” za brže potonuće umornih ljudi). Umornih od neostvarenih htenja i nadanja, izgubljenog idealizma u koji su se kleli… A verovali su da će prenositi istinu i samo istinu, do onih čistih, moralnih, bezgrešnih pljuvača. Po svaku cenu. Pa čak i kada su prinuđeni da rade ono što ne vole, onda kada se svaka pora njihovog bića buni protiv osećaja da su sa razlogom PLJUVANI, u milion situacija kad kao i 80 % drugih građana ove zemlje pet ipo meseci bez ijednog dinara putuju u drugi grad na posao, rade istovremeno na dva radna mesta, makar tri posla svakoga dana, za ništicu. Kad na minus 28 ili za vreme svinjskog gripa, blokada, bolesti bližnjih, ili nečeg mnogo strašnijeg, ne smeju da napuste svoje radno mesto, niti osmeh po kojem su prepoznatljivi. Da… Ljudi iz medija su “grozni, hladni roboti” koji “lažu” građane, onako iz čiste zluradosti ili zato što im je tako došlo. I krivi su, bez prava na “pomilovanje”. Za sve što ne valja.
