У трећем наставку серијала о немачкој колонизацији Оџака окрећемо се теми која је деценијама била срце овог краја- пољопривреди и узгоју кудеље.
То је прича о земљи, људима и биљци која је одредила привредни развој и препознатљивост Оџака далеко изван његових граница.
ЈЕДНА СЕЉАЧКА РАДНА ГОДИНА
Почетак радне године у селу рачунао се око Јосиповдана (19. март). Са еланом се кретало у прве пољске послове, уз наду у повољно време и добру жетву. Живот и рад на селу био је повезан са многим другим занатима и професијама – занатлијама, надничарима, трговцима.
Стара швапска изрека каже:
„Ако сељак нема хлеба, онда сви трпе.“
Први пролећни радови почињали су у виноградима – откривала се винова лоза и вршила резидба. Постојало је веровање да се количина јесењег вина може наслутити по броју уловљених кртица: више кртица – више вина. Лозе су садили на нешто већем размаку од уобичајеног, остављајући један изданак који се касније орезивао на три ока.
Након винограда, прелазило се на њиве. „Вукла“ се земља – ваљала ради изравнавања површине и утискивања кукурузовине у земљу да не смета жетвеним машинама. Следило је орање за јечам и пшеницу, уз поштовање старих правила: јечам се сеје у влажно, пшеница у суво.
У рано пролеће обављао се и велики извоз стајњака. Од звоњаве у четири ујутру, кола су кретала са већ натовареним ђубривом, које се истоваривало у хрпе по њиви. За десетак минута кола су морала бити празна, а код куће су жене и ћерке помагале при новом утовару. У зависности од удаљености, правила се и до осам тура дневно.
Тзв. „три-четврт“ сељаци, са 30–32 јутара земље, држали су по четири коња, неколико крава, свиња и оваца. Од марта до јуна та стока би дала и до 120 тура стајњака – предуслов за добру жетву. Ако сламе није било довољно, куповала се у околним местима.
Следили су радови за сетву репе и кромпира. За шећерну репу, културу која је захтевала највише пажње, земља се припремала још у марту, а након ницања обављало се проређивање.
Крајем априла почињала је сетва кукуруза, а између њега сејао се пасуљ – често посао за децу. Паралелно се копало у виноградима, прво дубоко, потом плиће, а младице су се везивале да их ветар не поломи. Свако немарно остављено место убрзо би се одразило на приносу.
У јуну се вршила прва косидба луцерке, која се косила ручно, сушила и складиштила. Тај мирис сена био је, како су говорили, „лек за душу“.
Крајем јуна почињале су припреме за жетву јечма – преглед машина, оштрење ножева, подмазивање лежајева. Жетва је била најважнији догађај у години и тражила је ангажовање целе породице.
ЖЕТВА – ЦЕНТРАЛНИ ДОГАЂАЈ ГОДИНЕ
Жетва је у Хоџагу обично почињала око 29. јуна, на Петровдан. Иако је тај датум сматран празником, због пољских радова се ипак радило. Са првим сунчевим зрацима излазило се на њиву. Жетвене машине, натоварене и спремне, кретале су уз запрегу од два коња. На машини је радио жетелац, који је надгледао рад српа и механизма за полагање класја у снопове. Женe и деца, као везачи, скупљали су и везивали снопове конопцем од сламе у „везице“.
Осушени снопови слагали су се у крстаче, по шест или осам комада, врховима окренути једни према другима. Након неколико дана сушења, товарили су се на кола и одвозили у гумно за вршидбу. У тим данима селом се ширио звук српа, повици жетелаца и певање птица. Радило се босо, како би се обућа сачувала, а деца су доносила воду умотану у мокре крпе да остане хладна.
Поред пшенице, у исто време жели су се и јечам и овас, културе осетљивије на влагу, које је требало брзо обрати. Вршидба је била посебан догађај. У двориштима се подизала вршалица, коју је покретао зупчасти точак или касније трактор. Зрно је паковано у џакове, док су слама и плева одвајане на другу страну. У подне, под јаком врућином и облацима прашине, радници су носили мараме преко уста и шешире на глави, а освежавали се водом или киселим млеком.
Слама је имала велику вредност – коришћена је као постељина за стоку, храна у облику сецкане сламе, али и материјал за покривање кровова. Раж, која се жњела ручно срповима, давала је дугу и јаку сламу погодну за те намене.
У баштама су у то време сазревали краставци, паприке и парадајз, док су виногради захтевали плевљење и уклањање сувишних младица. Кукуруз је достигао пуну висину, а пасуљ се пео уз његова стабла. Радови су трајали без предаха, од јутра до мрака, све до почетка септембра, када је почињала берба.
ЈЕСЕН – КРУНА ПОЉСКОГ РАДА
Крајем августа почињала је берба грожђа, празник сваког виноградара и прилика за процену квалитета рода. Прво се брале ране сорте, а затим плавац и остале. Гроздови су се резали ножем или маказама, полагали у каце и одмах транспортовали кући на гњечење. У процесу су учествовали сви укућани – од бербе и ношења, до гњечења и прања бачви. Мирис свежег грожђа испуњавао је улице, а винари су већ процењивали да ли ће година бити добра.
Након бербе виноград се чистио, а стока пуштала на пашу међу лозама. У пољима је следила жетва кукуруза – клипови су ломљени и одлагани у кошеве или шупе на сушење, док се лишће везивало у снопове као зимска храна за стоку.
Септембар и октобар били су месеци жетве и припреме за зиму. Са свих страна доносило се и складиштило: везице белог и црвеног лука висиле су по таванима, подруми су се пунили младим вином, а штале храном за стоку. Осећао се завршетак лета и почетак мирнијег, зимског периода.
У баштама се копао кромпир, вадила шаргарепа и цвекла, а зелена салата се садила за зиму. Јабуке и крушке скупљале су се у корпе, сушиле или пажљиво полагале у подруме, док су деца уживала у слатком укусу касних сорти.
Пољопривредна година се привидно ближила крају, али за сељаке то није значило одмор. Следио је тежак посао обраде земље за наредну сезону – орање стрништа, сетва пшенице и припреме за зиму. Ко је имао волове или коње, трудио се да их добро нахрани и одмори, јер зима, иако мирнија, доноси друге послове: сечу дрва, поправку алата, рад у шупама и радионицама.
Село се постепено смиривало. Земља се повлачила у себе, природа је мењала боје, а човек је први пут после много месеци могао дубоко да удахне и каже:
„Захвални смо. Било је напорно, али смо преживели. Хлеб имамо, вино такође – зима може да дође.“
За сељаке у Хоџагу, јесен је почињала већ 8. септембра. Говорило се: „Ветар дува преко стрништа – стиже јесен.“ Тада је почињало велико брање кукуруза. Иако су људи били уморни од жетве кудеље и других летњих радова, страх од јесењих невремена терао их је да пожуре како би сав кукуруз био „под кровом“.
Већ у пет ујутру запрежна кола напуштала су дворишта. На њиви, сваки радник брао је по два реда истовремено, ломећи кукуруз у хрпе које су касније товарене и одвожене кући. Код куће је следило љуштење – посао који је, иако напоран, имао и друштвену страну. Око велике гомиле кукуруза окупљали су се чланови породице, суседи и старији мештани, разговарајући, шалећи се и причајући приче из младости. Деца су, иако понекад прекидана у игри, радо учествовала, слушајући бајке о вештицама, сећања на старе зиме и догађаје из прошлости.
Иако су листови кукуруза резали руке као жилети, песма и смех пратили су рад све до вечери. Ољуштени клипови подизани су корпама на таван („латенбоден“), где су се сушили. Радни дан завршавао је око девет увече, а они који су помагали били су награђени – обично једном врећом кукуруза у клипу.
Јесен у селу имала је и своје мирније тренутке. Деца су уживала у шуштању сувог лишћа, вечерњим црквеним службама и малим несташлуцима у полумраку сокака. Али, како су знали сви мештани, док је кукуруз био у гомилама, није било одмора – свако вече било је резервисано за љуштење, све до последњег клипа.
ЉУШТЕЊЕ КУКУРУЗА
Уобичајено је било да се комшије и рођаци међусобно помажу, мада је често било потребно ангажовати још једног или два надничара. Радило се без одлагања – циљ је био да се све заврши пре сеоске славе. Понекад се због тога берба грожђа почињала прерано, па је вино на крају било кисело, јер грожђе није имало довољно шећера.
У виноградима су се гајиле разне сорте: кадарка, ризлинг, гутедел. У винским шупама већина сељака имала је велике дрвене бачве – „гацен“ – запремине од 25 до 40 емерâ, у којима је кључала маса од пресованог грожђа, понекад све до дубоко у ноћ. Просечан принос са винограда од око 800 квадратних хвати износио је 25–30 хектолитара вина, што је углавном било довољно за сопствене потребе до следеће бербе.
Да гомила кукуруза не би постала превисока, кола су истоваривала у више наврата, а права активност почињала је тек увече у шупи. Поред укућана, седело је осам–десет жена из комшилука, углавном из занатлијских кућа, а међу њима и деца. Руке су брзо хватале клипове, љуштиле их и замахом бацале на средишњу гомилу.
Дечаци су скупљали свилене нити кукуруза, сушили их и мотали у новински папир за „цигарете“. Први дим давао је сладак, али непријатан мирис, од ког је обично бивало мука. Унутрашње лишће плело се у плетенице, а девојчице су од њих правиле лутке.
Док су руке радиле, уши су пратиле приче стараца – о фронтовима у Галицији, планинама Јужног Тирола или тумачењима старих пророчанстава. Што се више точило вино, разговор је постајао живљи.
За децу је посебан доживљај била дозвола да их у корпи подигну на таван са кукурузом. Два јака мушкарца повукла би конопац преко рола, а горе би се кукуруз равномерно распоређивао на даскама висине 80–100 cm, да се полако суши. Некад се за то користио и „чардак“.
Радни дан завршавао се у 9 увече. Сваки љушталац добијао је као награду једну врећу кукуруза у клипу и, по потреби, кукурузно лишће за пуњење душека. Иако је то био тежак посао – суви листови резали су руке, а време притискало – људи су га памтили по дружењу, песми и причама.
ЗИМА
По завршетку љуштења кукуруза, почињало је дубоко орање – „риголање“. Без обзира на снег или кишу, сељак је до Божића морао обрадити њиве. Радило се у пару – један је држао плуг, други водио коње, а улоге су се понекад мењале током дана. Земља је често била толико тврда да су секиром ломљене велике груде.
По снегу су санке служиле за превоз дрва или вожњу жита у млин. Деца су волела да се шлепају иза њих, иако је то било забрањено. Зима је доносила одмор од пољских радова, али су се у кући и шупи настављали послови.
Почетком зиме клале су се свиње. То је био празник за целу кућу – пуно се причало, јело и пило. Жене су припремале кобасице, шваргле и саламе, а месо се сушило изнад димњака. Свештеник и учитељ добијали су дарове, а комшије помагале и узвраћале помоћ. Читаве недеље кућа је мирисала на бели лук, зачине и дим. Домаћица је била главни организатор свих радова – исцрпљена на крају дана, али поносна што је све прошло како треба.
У соби која је преко лета служила као складиште, зими је оживљавао ткачки разбој. Ткач, заједно са супругом, израђивао је простирке, ћилиме и ћебад од кукурузног лишћа, вуне или лана. Мајстори свог заната, ткачи су примали предиво са једне стране, а са друге извлачили готову тканину. Ритмички звук разбоја, пригушено светло и мирис вуне испуњавали су просторију, стварајући топлу атмосферу зимске сигурности.
Зима је била и време поправки и одржавања. Дрвене справе, алати, ограде, кола, санке, плугови, тањираче – све је морало бити спремно за пролеће. У радионици, осветљеној лојањом свећом, у полутами су сељак и његова деца секли, куцали, варили и шили. Мирис смоле, јантара и гвожђа био је сталан пратилац тог рада. Дечаци су ту учили стрпљење и занатску вештину, док су девојчице, уз лампу, везле, крпиле чарапе и савладавале домаћинске послове.
Око Божића, кућа би попримала свечани изглед. Све је морало бити уредно и чисто, а украси од сламе висили су по прозорима. Из кухиње се ширио мирис медењака и печених јабука. Деца су вежбала песмице и рецитације, припремале су се школске представе.
На Божићно јутро, звона са торња оглашавала су празник. У цркву се ишло у најбољој одећи, а потом су уследиле посете и честитања. За свечаним столом јело се из посебног сервиса, а свако дете је добијало поклон.
Зима је протицала у празничном духу, али и у тишини припрема за нови почетак. Тако је текао један сељачки радни циклус – од пролећа, преко лета и јесени, до зиме – и поново испочетка.
КОНОПЉА – ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ КУЛТИВИСАНИХ БИЉАКА НА СВЕТУ
Археолошки налази тканина и ужади од конопље доказују да је ова биљка била позната у Европи још између 800. и 400. године пре нове ере, у области око данашњег Штутгарта. У 17. веку конопља је заузимала значајно место у европској привреди. У бродоградњи је њено влакно било кључно за израду мрежа, церада, ужади, конопаца и одеће, а у време ратова била је незаменљива сировина за опремање војске.

После повлачења Турака са Балкана под притиском Аустрије и када је принц Еуген Савојски потиснуо турске снаге до Дунава, царица Марија Терезија започела је колонизацију јужне Угарске. Досељеници из Бадена и Шварцвалда постали су водећи узгајивачи конопље у Бачкој. Са собом су донели семе из Рајнске области и знање о преради влакана, које је у Бадену већ уживало високу репутацију због квалитета. Такозвана „баденска конопља за чешљање“ (Badische Schleifhanf) користила се за израду тканина, ужади и конопаца, а посебно је била цењена због фине, чврсте и отпорне нити. До средине 19. века производи од конопље углавном су прављени за личне потребе.

Плодна бачка земља – дубоко хумусно тло, повољна континентална клима – и вредноћа “Подунавских Шваба” омогућили су брз развој узгоја конопље. У Хоџагу је 1907. године инжењер Ертел основао предузеће за прераду конопље и производњу конопаца. Намера је била да пољопривредници продају сирову, на њивама осушену конопљу, док би се потапање, добијање влакана и финална обрада обављали у фабрици. Пољопривредници су били акционари предузећа. Међутим, пројекат није у потпуности заживео – узгој, потапање и производња влакана остали су на терет самих сељака, док су трговци, извозници и фабрике откупљивали готово влакно.
Потражња за бачком конопљом била је велика, а извоз је обухватао бројне земље. Узгој и прерада напредовали су до нивоа који је, захваљујући вредноћи и знању локалних Шваба, остао јединствен у историји производње конопље. У појединим општинама површине под овом културом достигле су и до трећине укупне територије. Дубока ораница (ригола), добро ђубрење и квалитетно семе доносили су редовно обилне и квалитетне жетве.
Сељак је жетву конопље и постављање снопова (Schabb) обично препуштао надничарима, у замену за десети део прихода. Од средине августа до краја септембра обављало се захтевно потапање конопље у воду, у посао је била укључена читава породица.
Слама се три до четири дана држала у отвореним водама како би омекшала, затим се сушила на ливадама и њивама, поново везивала у снопове и одвозила у радионице на даљу обраду. Тамо је уносила у шупе као дужна влакна (Schwunghanf), док су кратка влакна (Kurzfaser или Werg) остајала у радионици и урачунала се у трошкове прераде.
У месецима након жетве, у селима се развијала жива трговина конопљом. Још у 19. веку појављује се занимање „прерађивач конопље“ (Hanf-Hechler) – ужари који су савладали технику чешљања влакана ради производње ужади и конопаца. Касније се оснивају и специјализоване радионице, у којима је знало да ради и по тридесет младих радника.

Ове радионице су обрађивале дугачка влакна (Schwunghanf) у различите врсте чешљане конопље, које су важиле за међу најтраженијим и најквалитетнијим влакнима за извоз. Пошто су управо оне плаћале највише цене за најквалитетнија влакна, то је пољопривреднике подстицало да већ у фази узгоја воде рачуна о чистоћи и квалитету сировине.
Захваљујући сарадњи вредних пољопривредника и прерађивача, бачка дунавско-швапска конопља стекла је углед далеко ван локалних граница. Немачке фабрике предива, које су користиле Schwunghanf из Бачке, стекле су репутацију произвођача „финих, светлих, чврсто спојених влакана“. За такву конопљу увек се постизала висока цена.
После само неколико деценија, у народу је конопља добила надимак – „бело злато“ Бачке.
КОНОПЉА У ПОЧЕЦИМА НАСЕЉАВАЊА
Према усменом предању, први досељеници донели су семе конопље из својих родних крајева и засадили га у Хоџагу (Hodschag) већ 1756. године. То значи да је у овом месту конопља узгајана од самих почетака насељавања, и то рајнска сорта, пореклом са обала Рајне. Узгој се брзо развијао, јер су плодна земља и повољан положај камерског села Оџаци, у близини реке Мостонге, пружали идеалне услове за потапање конопље.
Најстарија документована вест о гајењу конопље у Оџацима потиче из извештаја камерског саветника барона фон Котмана из 1763. године:
„Животна егзистенција и напредак нових колониста могли би се подстаћи ако би се у Бачком дистрикту, поред једноставног и дуплог ткања, увело и рационално занатско ткање. Сазнао сам да се у појединим селима, нарочито у Хоџагу, производи конопља изузетне висине и квалитета – у Хоџагу чак до 13 стопа, што је готово невероватно – од које би се могле правити разне врсте тканина. Позвао сам ткаче из тог и других села, разговарао са њима и предложио да ми, у случају успешног узорка, годишње испоручују 5.000 или барем 1.000 јелена тканине, уместо уобичајеног платна. Међутим, често су покушаји пропадали, јер су влакна била превише груба, не због материјала, већ због недовољне припреме. Зато смо се договорили да им набавим млин за ломљење конопље (Brech-Mühle), где ће се влакна ломити и чешљати. Ако се то покаже успешним, овај недостатак биће отклоњен. Уколико све протекне по плану, следиће и друге мере: у овом камерском поседу има довољно жена које одлично познају немачко ткање, а већ сада делује више од 100 ткача, међу којима су многи вешти Шлезијанци. Ја сам их већ ангажовао на изградњи кућа у Апатину, а спремни су да се баве и ткањем. Стога нема сумње да ће ова делатност напредовати, ако добије потребну подршку.“
Из овог записа види се да је узгој конопље почео још у време када је обезбеђивање хране било најважније питање за досељенике, али да се истовремено настојало створити услове и за занатску производњу. Од тог доба, конопља се у Оџацима узгајала са великом упорношћу и стручним знањем. Међутим, одржив тржишни узгој захтевао је и сигуран пласман и прераду сировине. У том погледу, барон фон Котман био је први који је својим промишљеним подстицајем пружио значајну помоћ.
Сетва конопље
Према казивању Јозефа Швендемана, сетва конопље обављала се од 12. до 15. априла. Претходно је поље морало бити темељно припремљено. Мартин Бутер у својој књизи „Конопља, бело злато Бачке“ наводи:
„Површине засејане конопљом морале су бити дубински растресене. Уз помоћ коња и једнобраздних плугова, тзв. ригола, прављени су дубоки бразди. Конопља има снажан корен који може продрети и до 50 cm, па чак и дубље у земљу. Први услов за добар раст била је јесења ораница.“
У пролеће се земља поново обрађивала и равнала грабуљама. Десетак дана касније следило је још једно орање ради уништавања изниклог корова. Рад се надовезивао на рад.
За сетву је, по једном јутру (0,57 ha), било потребно 33–35 килограма семена. Количина је морала бити прецизно одмерена – прегуст усев остајао је низак, а премали број биљака давао је дебеле стабљике и слабија влакна. Уобичајена висина конопље кретала се између 180 и 200 cm.
Како је већина конопље жетвена у фази цветања ради влакана, семе се добијало само на посебно издвојеним површинама. Обично се садило неколико биљака на ивици кукурузишта, заштићених од ветра. У пролеће су давале семе за наредну сезону, које се продавало као семенска роба.
Жетва конопље
Према Лоцу, жетва – позната као „искупљање конопље“ (Hanfrupfen) – почињала је 2. августа, на празник Порцијункуле (Portiuncula), који се сматрао даном заштитника конопље.
До 1890. године конопља се вадила са кореном средином августа, а касније се жетва вршила сечењем. Како бележи Мартин Бутер, стабљике су се ручно извлачиле из земље, скупљале у снопиће, везивале конопљом и остављале да се осуше. Најпре се сушила мушка конопља (Rämer), која је раније сазревала, а затим женска (Weiberhanf), финијих и квалитетнијих влакана.
Снопови су сушени на отвореном, у облику пирамида, ради бољег проветравања и упијања сунчеве светлости. После неколико дана ношени су кући и чувани до потапања.
Потапање конопље (Hanf-Wässerung)
Потапање је служило за омекшавање и одвајање влакана од дрвенастог дела стабљике. Постојале су две методе:
- Хладно потапање у природним водама – рекама, каналима, барама.
Снопови су притискани дрвеним летвама и камењем и држани 8–12 дана у мирној или лагано текућој води. Овим поступком добијала су се фина, светла и еластична влакна. - Топло потапање у јамама – копаним у двориштима и пуњеним водом.
Ова метода била је бржа, али су влакна често била тамнија и мање квалитетна.
После потапања, снопови су се одмах сушили на сунцу. Правилно време вађења из воде било је пресудно – у супротном, могла се уништити цела жетва.
У народу се говорило:
„Ко лоше потопи – конопљу баци, труд у воду, зној у празно.
ПРЕРАДА КОНОПЉЕ НАКОН ПОТАПАЊА
(Hanfbrechen, Schwingen, Hecheln)Када се конопља после потапања добро осуши, следи напоран и вишестепен поступак обраде како би се добила употребљива влакна.
1. Ломљење (Brechen)
Стабљике су се ручно ломиле на дрвеном уређају званом брекштул (Brechstuhl), састављеном од дрвених полуга. Стабљике би се стављале на постоље и наглим покретима ломиле попречно, како би се одвојили дрвенасти део и кора и ослободила влакнаста структура.2. Чишћење – чешљање (Schwingen)
После ломљења, влакна су се чистила дрвеним или металним алатима (Schwinge), ударцима којих се уклањао преостали дрвенасти отпад.3. Фино чешљање (Hecheln)
Влакна су се затим провлачила кроз чешљеве с дугим, оштрим иглама (Hechel) ради добијања што финије и једноличније структуре. Најдужа и најквалитетнија влакна називала су се дужна влакна (Langfaser или Schwunghanf) и коришћена су за продају, извоз или ужарску производњу. Краћа влакна и остаци (Werg) служили су за грубље производе или за кућну радиност.Употреба конопље
- Од финих влакана: платно, кошуље, столњаци, торбе.
- Од грубљих влакана: ужад, појасеви, вреће, облоге за обућу.
- Од дрвеног отпада (кора и срж): огрев или малч за стаје.
Радна снага и улоге у породици
Обрада конопље била је заједнички посао целе породице:
- мушкарци су ломили и сушили,
- жене су чешљале и преле,
- деца су помагала у ношењу, припреми снопова и грејању воде за јаме.
У народу је остала изрека:
„Ко је имао конопљу, није гладан био. А ко је умео да је обради – није био сиромах!“
ЗАНАТСКА И КУЋНА ПРОИЗВОДЊА ОД КОНОПЉЕ
Након добијања влакана, у многим домаћинствима следили су предење, ткање и шивење – често све у оквиру исте породице. Жене су од фино очешљаних влакана предиле нити на преслици и вретену, а касније на ручним предилицама. Нити су затим коришћене на кућним разбојима за израду:
- грубог платна за радну одећу, кошуље, панталоне, постељину,
- финијег платна за столњаке, пешкире и навлаке,
- чврстих тканина за вреће, облоге за кола, обруче за бачве.
Многе породице биле су самодовољне, а младе девојке за удају припремале су постељину и рубље од властито тканог и везеног конопљиног платна.
Ужарска производња (Seilerei)
У Хоџагу и околним селима постојало је више радионица за израду ужади. Најстарије су радиле у двориштима, где су се растезале дуге ужетарске стазе (Seilergassen) дуж којих су радници увртали конопац. Израђиване су различите дебљине ужади – од појасева и коњских упрега, преко врећа и рибарских мрежа, до конопа за цераде и сидра.Извоз и трговина
У 19. и почетком 20. века најбоља влакна из Хоџага и Бачке извозила су се у Аустрију, Немачку и у Енглеску, где су коришћена у текстилној индустрији. Трговци из Пеште, Беча, Арада и Сегедина склапали су уговоре с произвођачима и прерађивачима. Преко железнице у Оџацима, конопља је одлазила на европска тржишта, носећи репутацију „врхунског квалитета“.Пад производње
После Првог светског рата, а посебно након Другог светског рата, производња конопље почиње да опада. Промене у технологији, појава синтетичких влакана, друштвене промене и одлазак подунавских Шваба довели су до нестанка једне дуге традиције.
КОНОПЉА – „ТРИКНХАЈС“ И МАЛЕ ФАБРИКЕ У ХОЏАГУ
О гајењу конопље и њеним финалним производима много је писано. Пољопривредници су увек добијали заслужено признање, али се пречесто заборављало на надничаре који су, својим тешким радом, производили влакна као полуфабрикат.
Немачки досељеници донели су семе конопље из завичаја на Рајни. Као и у Бачкој, и тамо је највећи проблем било сушење стабљика. У почетку се користио „дирлох“ — јама за сушење, изнад које се наслагала конопља. Жар у јами сушио би стабљике, али је увек постојала опасност да нека стабљика падне у усијани жар и запали читав стог. Тада би ватра за тренутак прогутала целу количину, а гашење је било узалудно.
Изградњом „трикнхајса“ — кућа за сушење — сушење је постало сигурније, али не и без ризика. И ту би понека стабљика могла испасти из усправљеног снопа, доспети на усијане цеви (200–300 °C) и запалити пуњење коморе. Ватрогасни зидови ограничавали би штету на један део објекта, али пожари нису били реткост.
Према закону, фабрике конопље морале су бити осигуране, али је мало који пољопривредник добровољно плаћао осигурање, па је у случају пожара губитак усева био потпун.
ОД „ДУЛФТА“ ДО МАЛИХ ФАБРИКА
Првобитно се конопља обрађивала на „дулфту“ — простору за ручно ломљење, што је био изузетно тежак посао. Ако би радник узео дебљи сноп, није могао да га провуче кроз справу, колико год снаге имао; ако би узео тањи, учинак би био премали. Плаћало се по количини, односно по тежини добијених влакана.
С временом су подизане шупе просечне величине 30 x 10 метара, које су раднике штитиле од кише и снега, али су зато унутра облаци прашине постајали гушћи.
Почетком 20. века уведене су машине за ломљење, које су замениле ручни рад. Ипак, те шупе постале су прави пакао за раднике — ледено хладни, прашњави простори у којима се није могло видети више од четири до пет метара. Одећа и обрве радника биле су прекривене прашином, а носне шупљине запушене. Жене су често морале да везу мараме преко лица како би макар мало ублажиле удисање прашине.