STUBOVI
U svakoj kući postoji neko koga svi pamte kao stub familije. Stubovi su osnov i svake države, društva, civilizacije… Kad se stub sruši ili nestane, prirodom istorijskih okolnosti, u privatnom životu, prirodnom smrću, nestaju sećanja, osim ako nisu zapisana u istorijskim arhivima a u privatnom životu dokumentarnim papirima.
Zbog toga je važno pamtiti ili čitati. Ko bi znao za Tacita, Cicerona, Sokrata, Platona…da nije bilo svih tih zapisanih rečenica, stranica, knjiga…
A ko bi znao za naše sopstevne familije da nije bio neko stub porodice koji je čuvao kroz dokumentaciju vaše poreklo, sudbine bližih i daljih predaka, okolnosti u kojima su živeli, vihore kroz koje su prolazili.
Bitno je to ljudi! Iako do juče ni sama nisam bila sklona tome. Važno je, jer će se svako od nas osetiti duhovno bogatijim kada jednog dana sagleda galeriju svoje familije.
Neki narodi znaju da cene, često precenjuju svoju prošlost, a mi koji bi trebali da budemo ponosni na naše pretke, od Soluna do danas, skoro da ništa ne znamo. Mi danas slušamo i gledamo vesti koje će se sutra zaboraviti. Bolje bi nam bilo da zalijemo jedan cvetić, damo život jednoj biljci, nego što se kljukamo prepucavanjima minornih ljudi, koje posle ovog dana, niko neće ni zapamtiti.
Evo, pišem ovo jer čitam obimnu dokumentaciju moje familije. A svi imamo takve familije. Bolje nam je da znamo šta su nam radili dedovi, pradedovi, i kako su živeli, šta su preživljavali, kako su se za opstanak borili, kako su nas othranjivali, umesto što pratimo besomučno ovu stvarnost, koja već sutra nestaje. Niko je neće zapisati, jer nema šta da se piše, osim od danas do sutra.
OMAŽ
No, pišem ovo i zbog više nepravdi koje su učinjene mnogim familijama. Te, tako, našla sam u porodičnoj dokumentaciji, koju mi je ostavila moja pokojna sestra Dušanka, da nam je otac Đuro, nosilac više partizanskih odlikovanja, isključen iz SKJ-u (za one mlađe Savez komunista Jugoslavije), dok je bio volonterski kao penzioner predsednik MZ Apatin. Nakačili mu razne nepravilnosti. Tobož liberal. Tih godina kada te nisu mogli “disciplinovati” proglase te liberalom. (Verujem da on ni sam nije znao o čemu se radi).Odluku o njegovom iskuljučenju je 1972. godine potpisao otac, još uvek funkcionalnog u državnim DB službama, sin. Našeg oca, Đuru Pualića, zbog te nepravde zasigurno je zadesila prerana smrt. Bila je povreda njegove ličnosti još i dugogodišnjeg partijca.
Dok ovi pišem setim se i porodice Simin, čiji je otac i deda, robijao zbog svog vrletnog duha, dok je kritikovao tadašnju Titovu vlast. Bio je vrstan intelektualac, novinar. Rahabilitacija, posle godina robijanja, odsustvovanja od svoje familije, je pismeno stigla. Pisala sam tada o dedi Gruji. Nije se začudio osudi. Sve mu je bilo jasno. Um mu i u godinama duboke starosti nije bio zamućen. Verujem da bi i danas isto uradio. Takav je bio. A to je retko. Idolopoklonstvo je još na snazi za većinu, ali za deda Gruju, nikad nije bilo važno. Bilo je važno šta on misli.
Podsetime jedna familija dede Nikole Desnice da se čovek razboleo jer je bio prvoborac a da mu se to nije priznalo dok su ostali oko njega mnogo kasniji borci dobili tada čuvenu prvoboračku Spomenicu. Ma, kako da ne boli. A sve su to radili naši šlihtaši, doušnici. Rečju, đubrad u njihovim redovima i najžalosnije ološ njihovog roda.
Danas su ti ljudi samo senke sećanja najbližih, a na njima su ostali ožiljci. Znači li to našim porodicama nešto, kada njih nema. Znači. Bar znamo ko su nam preci.
Koliko li je još takvih porodica u našem mestu za koje ne znamo?
A, eto, dao mi neko strast ka peru i pisanju, pa možda neko ovo i pročita. Idemo, što bi rekao onaj film “Do poslednejg daha”.
ČAST
Posle burnih godina naših očeva i deda najbolji izbor je bio živeti kao hipik-dobar đak-student. To smo i uradili. Nismo se baš proslavili ali smo porodičnu tradiciju nastavili. Nema mrlja. Oni koji su izdavali naše familije neka im je na čast. A oni se nemaju čime podičiti.
Svako danas, sve gore narečeno, može da proveri.
autor: Sofija Pualić Špero
