STRAH JE PAKAO
Sviđa mi se izjava našeg poznatog filmskog radnika, režisera i kolumniste, u kojoj kaže, pored ostalog: “ Ja imam 70 godina i više nije vreme za strah. Celog života sam se trudio kako to da su matori ljudi uglavnom kukavice koje se plaše svega i svačega, kako to da im logika ne nalaže “junaštvo”? Šta ima da izgube? Ništa. Još par godina života. Zašto ne bi to proživeli časno?… Nekada sam se plašio . Ne mogu sebi to više da dozvolim. Živeti u strahu je vrsta pakla i to nije život”- rekao je angažovani umetnik.
Naš režiser je u vezi straha opisivao mračne devedesete, misleći, na likvidacije političkih protivnika.
Ja nešto mislim u svojoj 63 godini i 2016. da je nešto od straha sada u svima nama. Ne zbog likvidacija, već zbog straha od gubljenja posla, straha od nemaštine, straha od zlih ljudi i njihovih akcija. Ni mladi nisu imuni na strah. Strah ih od besperspektivnog života u turbulentnoj zemlji po svim pitanjima. Posebno po pitanju posla.
Odlaze u inostranstvo. Većina se nikada vratiti neće. Koliko li ih je na brodovima, kuvaju i konobarišu. Žene, opet, u srednjim godinama, odlaze da čuvaju bake i deke, najčešće u Nemačkoj.
U svetlu svega, zaista je sramotno, da se mi matori nešto plašimo. Što reče režiser, živimo još nekoliko godina bez straha, jer nemamo šta naročito izgubiti, osim sećana na najlepše godine života koje su prošle.
ROMI IMAJU PRAVO
Ima pravo oko 3.500 Roma iz našeg naselja da imaju svoju Mesnu zajednici. Imaju oni danas školovanih ljudi koje mogu angažovati da zajedno odlučuju o svojim uslovima života. Po meni, Romi bi imali pravo i na svog lekara koji bi radio u ambulanti koja odavno tamo postoji. U toj ambulanti radila je nekoliko godina moja drugarica- lekarka kao i sestra. Ne znam zašto je to ukinuto.
Čujem ipak da će se ta praksa ubuduće ponovo nastaviti. Čujem takođe da će Romi imati i socijalnog radnika koji će obilaziti teren i tačno znati šta je kojoj porodici potrebno.
Mislim da bi sve to moglo značajno da podigne njihov zdrastveno-socijalni standard ali i da uvede pravdu, koliko je to moguće.
EH, MRAČNE GODINE
Pre neki dan reče mi komšija tek kad nestane struje na dva sata, vidimo šta nam struja znači. A onda se podsetimo mračnih vremena inflacije kada struje nije bilo po 12 i više sati. Setismo se da se red za mleko protezao od tadašnje mlekare gde je sad banka “Inteza” pa sve do Vojvodine. Setimo se da se za penziju jedva moglo kupiti 100 grama kafe. Benzin se valjao ilegalno.
Iz svega su tada profitirali ovi naši današnji tajkuni. Bogatili se od inflacije i od nepotrebno vođenog rata.
Tako je to bilo na ovom našem delu Balkana. Bilo ne ponovilo se. Ali kako sada stvari stoje neće biti inflacije, bar ne one drastične, za ratove još ne znamo, ako nam je to za utehu.
Sa setom i čudom sećamo se ipak deda Avrama koji je smislio novi dinar, i spasao bar trenutno, da ne skapamo od nemaštine.
ČUDESNI APATINSKI MEDIJI
Dala bih “ruku u vatru” kada bi mi neko našao apatinsku praksu po pitanju medija. Naime, jedino u ovoj našoj varošici, mediji objavljuju tekstove koje niko ne potpisuje. Sve, tobož, neki anonimni autori. Sve se zna a ništa se ne zna. Ipak, ima neke logike u tim anonimni pisanjima. “Anonimuse-spisatelje” niko ne proziva niti tuži. I tako dolazimo do paradoksalne stvarnosti da svi mogu sve, osim autora koji ne kriju svoje ime i prezime. Nastavak na ovu temu u sledećoj kolumni.
Autor: Sofija Pualić Špero
