ŠKOLA
Nije lako današnjoj deci. E-dnevnci,e-lektira,školske uniforme…U sve toj digitalizaciji i informatičkom dobu, verujem, najteži su im elektronski dnevnici. I to dostupni roditeljima. A kako i ne bi kada je “muvanje” sa ocenama pred roditeljima sada iz ove perspektive već davno zaboravljeno vreme, iliti, kameno doba junaka crtaća, Kamenka i Kremenka. Ipak, ostaje promil nade za đake, da su oni danas informatički pismeniji od roditelja, ali i predavača, te će svakako pokušati naći izlaz iz ove za njih nemile digitalizacije.
Eh, samo kad se setim, 70-tih godina, kada smo na polugodištu falsifikovali đačke knjižice i to zastarelom metodom kopiranja pečata oguljenim toplim kuvanim jajetom. Tada je to delimično uspevalo kod onih veštijih kojima roditelji baš nisu zagledali pažljivo u knjižice. Bilo je i jednostavnijih metoda kao što je vađenje stranica knjižice sa ocenama i umetanje tuđih, uglavnom od odličnih đaka. Tako je jedna knjižica kružila u više domaćinstava. Ali onda su listovi bili zakačeni običnim žičanim spojnicama.
Sad nema žica, ne trebaju kuvana jaja, ali naći će se način, ne sumnjam kad gledam danas ove savremene klince, koji informatički stasavaju i pre škole.
Što se tiče školskih uniformi mislim da one daju neki poseban šmek i draž svakom školarcu. Takve uniforme nose na Zapadu deca samo iz elitnih privatnih škola, tako da možemo reći, da bi onda sve naše trebalo, bar po tome da budu elitne. U naše davno vreme mi smo nosili neke kecelje ali je svako mogao da bira kroj, važno da su bile crne ili plave, tada od materijala koji ne znam da li danas posotoji, a zvao se tergal. Jedna tergal kecelja se nosila pune četiri godine gimnazije.
Za e-lektiru današnji klinci ne treba ni da nalaze ključ. Oni već odavno sa interneta skidaju samo skraćene verzije (siže) čak trotomnih knjiga. Mi smo ih ipak, bar većinu, sa užitkom čitali, ali onda je bio sporiji tempo života.
P.S.
Mislim da ni roditeljima neće odgovarati za zdravlje ovi e-dnevnici. Zamislite, vi na poslu, usred sklapanja biznisa, a ono stiže poruka da vam je dete dobilo keca! Sa druge strane može biti stimulativno ako stigne izveštaj da je to petica. U svakom slučaju biće “bombardovanja”. Sa obe strane.
BANJA
Čaršijske priče kruže gradom oko banje Junaković. Od svih, jedan je proverena, pločice na bazenima opasne, polomljene, a deca se povređuju. Preporučivale se čarapa za ulazak u bazen. Ovo stanje bazena moralo je biti poznato pre sezone. Ali tada se nije reagovalao a kasnije bilo je kasno jer je trebalo uzeti kintu od ulaznica. Valjda će se ova stvar rešiti do iduće godine i kupališne sezone.
Druga priča je da su isparile dve slike slavnih majstora kista Stojkova i Šumanovića. Izvađene iz rama i nestale.
U čaršiji kruže i razne druge priče koje se najviše tiču međuljudskih odnosa. Ali tu je teško presuditi, jer kako kažu, “razni ljudi, razne ćudi”.
Eh, ta banja! Od svog postojanja su oko nje stalno se vrtele neke sumnjive rabote. Te tako su sedemadestih radnicima oduzimali od plata da se napravi banja pa obećavano da će se džaba baškariti u njoj.To su mi pričali brodgraditelji, tada najbolje stojeći u opštini. Onda druga priča da će uz nju biti najmoderniji na Balakanu velnes i spa centar koji danas kao nedovršena građevina propada. A opet pare građana, (odnosno Pivare koja je dala pozmašnu nadoknadu za zemljište bunara kod Dunava), skršene u projekat koji nikad nije do kraja realizovan. Samo da banja ne završi kao ovaj “Skadar na Bojani” od spa i velnes centra.
KIRBAJ
U našem omiljenom eko selu Svilojevo ove godine Kirbaj, kao slava crkve, slavio se tri dana. Ni ostareli mešetani ne pamte da se Kirbaj toliko slavio. (Šteta bilo kiše, pa je pun efekat izostao).
Ma ko to kaže da Ličani nisu adaptibilni. Eto, oni se integrisali, kao niko pre njih. Prihvatili Kirbaj, samo nek se slavi! A oni tamo na Zapadu kukaju kako se ni posle treće generacije imigranti nisu adaptirali na njihove vrednosti, jezik i kulturu. Mogu da uče od nas kako je najlakše imati svoje običaje a prihvatiti i druge. Svaka čast stari i novi Svilojevčani. Samo nek je veselja!
NIKOLICA
Unuk mog prijatelja Nikola rodio se i živi u inostranstvu. Na tom dalekom kontinentu odlično piše latinicu i ćirilicu, govori uz engleski, perfekt srpski jezik. Voli da čita knjige iz istorije, posebno Srbije, koje mu deda svake godine donosi odavde.
E, šta bi unuci bez deda!
Kada bi svi naši u rasejanju, a ima ih na hiljade, decu ovako vaspitavali, znali bi mi svi da će naša kultura i tradicija ostaviti tragove koji će trajati vekovima daleko iza naših života.
autor: Sofija Pualić Špero
