Prigrevčanka Dana Komar jedina poštarka u Bačkoj
Hiljade kilometara prešla noseći poštu na biciklu
Dana Komar (1954) iz Prigrevice više od tri decenije na plus 40 i minus 15 na svom biciklu raznosi poštu i kao jedina žena poštarka u Bačkoj raduje ljude donoseći im penzije i čestitke.
Poštarka Dana ove godine će u zasluženu penziju, bez dana bolovanja, a njeni sugrađani u Prigrevici već sada žale što ih neće posećivati i sa njom podeliti radost i tugu koju im ona donosi čestitka, telegarmima, penzijama.
Nekada je čestitki za rođendane, imendane, praznike, bilo više, i po Daninoj pošti, uprkos elektronskoj pošti, srećni datumi poput rođenja dece i unuka u domaćinstvima se računaju.-Poštanskih pošiljki sve je manje, ali poštari imaju sve više posla, jer raznose brojne promotivne materijale. Uz račune za komunalije, telefone, inetrnete i struju, ponekad je radi i sedam do 18 časova- kaže poštarka Dana, kojoj se još uvek ipak najviše raduju penzioneri kada im zakuca na vrata a za podelu penzija je potrebno pet dana, a stariji ljudi poštarku čekaju od ranih sati ispred svojih kapija. – Kada im novce uručujem na licu radost, ali i zabrinutost, jer malo je to novaca, za pristojan život, a oni od penzija decu bez posla i unuke na školovanju pomažu-priča Dana, koja svačiji problem sa pažnjom i rečima utehe sasluša, zbog čega je omiljena među svojim Prigrevčanima.
Kada šparta ulicama kojih je tridesetak za Daninim poštanskim biciklom čopor kerova je prati. Za ove lutalice ona je jedina gazdarica koja ih često, kada je doprate do kuće, posle celog dana raznošenja pošte nahrani.-Imala sam sedam ugriza pasa ali nijedan od mog čopora lutalica. Bili su to psi iz dvoriša gde sam delila poštu. Kada oni nasrnu moji iz čopora se “ukopaju” a ponekad stanu u zaštitu. Sa bicikla po ledu, snegu i kiši sam nebrojano puta padala ali se nikada nisam polomila-smeje se Dana, dok sugrađanki Danici Dragaš, uručuje poštu iz Hrvatske.-Među prvim meštanima koje smo upoznali posle izbeglištva iz Gospića je poštarka Dana. Kad god očekujemo važnu poštu uz kaficu je dočekujemo- kaže Danica, dok je Dana uručuje pošiljku.
Dana, kaka kaže, u zasluženu penziju će otići, ali svoju poštu neće napustiti.-Navikla sam da tamo odlazim samo što sada neću raditi. U pošti sam počela da radim na održavanju i loženju posle službovanja u PIK-u i Narodnoj odbrani. Želja da budem poštarka mi je isupunjena. Bez bicikla život ne mogu da zamislim te ću slobodne dane provoditi u vožnji po prirodie ili do susednih mesta-objašnjava Dana, dok njen suprug Ratko, prosvetni radnik u penziji dodaje, da je bezbroj puta gume od bicikla krpio.-Poštarka mi bila suđena. Kada sam dobio prvi posao u Prigrevici dobru vest mi je doneo poštar tada u Sečnju-priseća se Ratko.
Dana nerado priča o težini poštarskog posla i samo kaže.-. Ćerku Jelenu i unuka Aleksandra viđam kad poštu delim. Tek nekoliko godišnjih odmora sam za 34 godine iskoristila, veli Danica, dok u jutarnjim satima, pre nego sedne na bicikl, poštu sa kolegama razvrstava a mladim poštarima objašnjava svaku ulicu i kuću u Prigrevici, kako bi posle njenog penzionisanja lakše I brže poštu raznosili.
