Пре 22 године, почевши од 24. марта 1999, тринаест држава чланица НАТО-а, укључујући САД, Француску и Немачку, бомбардовало је Савезну Републику Југославију (СРЈ). Овај рат је трајао 78 дана и хранио се медијским лажима, с циљем усклађивања мнења западног становништва са ставом власти главних држава. Срби су починили „геноцид“, „играли су фудбал са одсеченим главама, откинутим са лешева, кидали су фетусе из трудница и пекли их“, рекао је немачки министар одбране, социјал-демократа Рудолф Шарпинг, чије коментаре су медији понављали; убили су „између 100 000 и 500 000 особа“ (ТФ1, 20. април 1999), кремирали су своје жртве „у пећима, сличнима које су се користиле у Аушвицу“ ( The Daily Mirror, 7. јул).
Насловница за насловницом, ове лажне информације ће бити поцепане у парампарчад – посебно истраживањем америчког новинара Данијела Перла ( The Wall Street Journal , 31. децембар 1999). Баш као што се и једна од најсензационалнијих манипулација с краја XX века издувала: план „Поткова“ (потковица), документ који је требало да докаже како су Срби програмирали „етничко чишћење Kосова“. Његова дифузија у Немачкој априла 1999. послужила је као изговор за интензивирање бомбардовања. Далеко од тога да су корисници и кориснице Интернета параноични/е, главни дезинформатори су биле западњачке владе, НАТО, као и најугледнији медији (1).
Међу њима је и Ле Монде, чије је уредничко заузимање позиција тада било референца за остатак француске медијске галаксије. Његово уредништво, којим је руководио Едви Пленел, признаје да је „изабрало да стане на страну интервенције“ (2). На првој страни издања од 8. априла 1999. чланак Данијела Вернеа најављује „да су планом ‘Поткова’ планиране депортације са Kосова“. Новинар преузима информације које је дан пре тога открио министар спољних послова Јошка Фишер. Овај „план владе из Београда, који детаљно описује политику етничког чишћења које се примењује на Kосову (…) и који носи назив ‘Поткова’, без сумње симболизира гажење албанског становништва“, пише Верне, према којему ствар изгледа „оставља мало места сумњи“.
Два дана касније, дневне новине су поновиле преко целе насловнице „како је [Слободан] Милошевић припремио етничко чишћење“. „Српски план Поткова планира принудни егзодус Kосовара од октобра 1998. Наставио је да га примењује у време преговора у Рамбујеу“. Ле монде евоцира „документ српског војног извора“ и поновно се позива на тврдње немачких званичника, до тачке репродуковања целовитих сажетака – који би се данас назвали „елементима језика“ – које је новинарима и новинаркама дистрибуирао генерални инспектор немачке војске. Берлин је тако настојао да пред прилично пацифистичким мнењем оправда први рат који је водио Бундесвер од 1945. године, поврх тога против земље која је педесет година раније била окупирана од стране Вермахта.
Али овај план је кривотворен: није га донела српска власт, већ је фабрикован од елемената које је прикупила бугарска тајна служба, а затим пренесен у Немачку од стране земље која је тада горљиво желела да поновно уђе у НАТО. Превару је 10. јануара 2000. открио недељник Der Spiegel и потврдио дванаест година касније бивши бугарски министар спољних послова. Документ је накнадно требало да подстакне још више сумње, јер се потковица на српском каже потковица а не поткова, како је 15. априла 1999. навео немачки посланик Грегор Гиси у Бундестагу. Марта 2000. године, немачки бригадни генерал Ханц Локаи је у књизи изразио „сумње у постојање таквог документа“; његова истрага је принудила Шарпинга да призна како нема копију изворног „плана“. Истовремено, портпарол Међународног кривичног суда за бившу Југославију описао је елементе такозваног плана као „мало вероватан материјал“ ( Hamburger Abendblatt, 24. март 2000), а тужитељица Kарла Дел Понте неће га ни поменути у оптужници против Милошевића 1999. нити 2001.
„Рат је“, објаснио је Пленел недуго након почетка бомбардовања, „најлуђи изазов за новинарство. Ту се доказује или не доказује веродостојност и поузданост“ (3). Новинар истраживач се никада није вратио на технику великог одмака са „љубављу према малим чињеницама“, коју прокламује у својој књизи-памфлету у корист интервенције НАТО-а (4). Ле Монде ће поновно евоцирати лаж, али као да ју је увек разматрао са опрезом: „’Потковица’ остаје врло контроверзан документ чија ваљаност никада није доказана“. (16. фебруар 2002.) Стручњаци за Балкан, новинари Жан-Арно Деранс и Лорон Жеслан, с друге стране, описују план „Поткова“ као „архетип лажних вести које емитују западњачке армије и преузимају све главне европске новине“ (5).
Прослава годишњице није једино оправдање за повратак на ово питање. Неке од његових последица још увек имају тежину у међународном животу. У време првог рата од његовог настанка 1949, НАТО је одлучио напасти државу која није претила ниједној држави чланици. Изговор је био хуманитарни мотив и деловао је без мандата Уједињених нација. Такав преседан је послужио САД 2003. у време инвазије на Ирак, такође потпомогнутом кампањом масовних дезинформација. Неколико година касније, проглашење независности Kосова фебруара 2008. поткопало је начело неповредивости граница. А Русија се ослањала на ту независност када је августа 2008. признала Абхазију и Јужну Осетију, два подручја која су се одвојила од Грузије. Потом је марта 2014. припојила Kрим.
Будући да је рат на Kосову водила већина „левичарских“ влада и подржала већина конзервативних партија, није било смисла поновно разматрати званичне фалсификације. Наравно, новинари и новинарке који су опседнути лажним вестима радије их траже негде другде.
Пише СЕРЖ АЛИМИ
