Miris Dunava, ribe i hmelja. Zvuci tambure, alaskih “divana”, bačkih i ličkih naglasaka. Slika ravnice, “švapskih kuća” sa verandom, glavne ulice pretvorene u pešačku zonu, uređenog šetališta uz reku. Apatin. Gradić na severozapadu Bačke, prebivalište oko 18.000 ljudi, rečna luka, oaza nautičkog turizma, stara alaska varoš. Ne tako davno, ovo je bio i privredni centar, trgovački, zanatlijski, tekstilni… Još se u Apatinu hvale kako je bar pola carskog Beča i isto toliko Pešte sagrađeno od njihove cigle i crepa. Od starih simbola tranziciju je preživela čuvena Apatinska pivara, ponikla 1756. godine u zgradi bordo-bele fasade u Pivarskoj ulici. Kako je smeštena u samom centralnom jezgru, miris hmelja prosto lebdi nad ovim gradom, kojim su nekada vladali Kelti i Goti, pa su došli Sloveni, zagospodarili Mađari, zatim Stefan Lazarević, pokorili ga Turci, sa Arsenijem Čarnojevićem stigli Srbi, u 18. veku ga naselili Nemci, da bi posle Drugog svetskog rata oni bili iseljeni, a naseljene prve boračke porodice, mahom, iz Like. Burna istorija za pitomu vojvođansku varoš. Ali to je valjda potvrda da je oduvek bilo nečeg magnetski privlačnog u Apatinu, gradu koji je ime dobio po opatiji Katoličke biskupije, dok je prvi put zaveden u pisanom dokumentu 1011. godine. Danas deli sudbinu većine vojvođanskih mesta, živi ni lošije ni bolje od ostalih. Zna da bude i neraspoložen, letargičan… A opet, i kada ga kasna jesen i zima ogole, ni tada ne može da mu se ospori šarm koji se oseti čim se ugleda tabla “Dobrodošli u Apatin”.
Da biste se odmah “utopili” u apatinsku svakodnevicu, prošetajte Ulicom Srpskih vladara, koja i dalje podseća na jedan veliki, lep korzo. Posebno je veličanstven u ovo doba godine, kada se “presvuče” u novogodišnje i božićne ruho, pa svetiljke i svetlucavi ulični ukrasi iskroje praznični ambijent. Saobraćaj je ovde zabranjen, mada pravilo ruše biciklisti, koji se uspešno provlače kroz drvorede kestena i lipe. Ovo je “žila kucavica” grada, a najviše mladosti. Do kasne jeseni, bašte kafića su otvorene i pune, bez obzira da li je radni dan i radno vreme. Gradski sat i “rasplamsala” fontana su prepoznatljiva slika Apatina, uz koju se još “docrtava” jedno od najstarijih primeraka trnovog drveta, visokog više od 15 metara, a karakterističnog za Severnu Ameriku. Veruje se da je iz Jerusalima ovde stiglo 15. avgusta 1795. godine, na dan postavljanja kamena temeljca crkve Uznesenja Marijinog. Katolički hram, tipični primer “podunavskog baroka”, čuvar kipa crne Bogorodice koji su kroz istoriju masovno pohodili vernici, ostao je kao svedok nemačke kolonizacije, ali je preživelo i trnovo drvo, u koje je 1996. godine, na Svetog Iliju, udario grom. Na proleće kada ozeleni, grad zbog njega dobija sasvim nove, raskošnije dimenzije.
Turisti koji dolaze u Apatin, a prema podacima Turističke organizacije radi se o 75.000 ljudi godišnje, slažu se u jednom – da je njegova arhitektura zavodljiva. Sva ta stara, lepa zdanja odolevaju godinama i “olujama”. Pogled na Gradsku kuću s početka 20. veka otkriva secesijski stil koji je pre nekoliko godina narušen u požaru, ali je zgrada autentično obnovljena. O jednoj crtici apatinske prošlosti još svedoči čuvena Margitina kuća iz 1929. godine. Za njenu dugovečnost je verovatno zaslužna “klinger” cigla, na koju su nekada mogli da računaju samo bogataši. I baš tog “kalibra” je bila porodica kojoj je pripadala, jer se bavila proizvodnjom prirodnog sirćeta, pa je svoj dom mogla da izgradi od skupe apatinske cigle, uredi ga najmodernijim nameštajem svog doba, ogreje najboljim kaljevim pećima. I sve je i dalje tu, samo što se danas naziva etno kućom.
Poglede i oduševljenje putnika namernika izazove i Sabor Svetih Apostola, pravoslavna crkva na obali Dunava, izgrađena u srpsko – vizantijskom stilu, od apatinske silikatne opeke. O prelivanju kultura i nacija u gradu koji je i danas sačuvao multietničnost, svedoče duhovni hramovi, među kojima je i Apatinska sinagoga. Ona je, doduše, 1955. godine pretvorena u Baptističku crkvu, jer su Jevreji posle Drugog svetskog rata praktično nestali sa ovog područja. Fasada iz 1885. godine je zadržala svoje lice, ali je na kamenu ploču sa Mojsijevim porukama postavljen krst. Polihromni mural na tavanici nije tipičan za judaizam i ispisan je hebrejskim pismom obrnutog redosleda, pa tekst može da se pročita jedino pomoću ogledala.
Apatinci svoj grad vole zbog Dunava. Svakog leta Apatin je domaćin Međunarodne kajak-kanu veslačke Dunavske regate – TID, čiji je start u Nemačkoj, a cilj u Rumuniji, što je prijatna “predstava” za gledanje. Uređena gradska plaža u letnjim danima se pretvara u pravu košnicu, kao i restoran “Plava ruža” koji drži košarkaš Željko Rebrača, poreklom iz ovog kraja. Mnogo je ovde alasa, pa se svakog dana pored reke, u čamcu, ispričaju neke lepe alaske priče. Apatinski ribarski esnaf više od dva veka okuplja spretne ribare ili one koji su tu da bi od najboljih krali zanat. Biser ovog kraja je specijalni prirodni rezervat “Gornje Podunavlje”, koji na prostoru od 5.560 hektara, predstavlja prirodno mrestilište za oko 50 vrsta slatkovodnih riba, među kojima su autohtone vrste – šaran, štuka, smuđ, som… Ako ste turista, pa nemate svoju barku, opet možete da osetite ribarske čari, jer će vam u Udruženju sportskih ribolovaca dati dozvolu za pecanje i čamac, a vodič će vas sprovesti lepotama “Gornjeg Podunavlja”, u kojem se nalazi čuveni Apatinski rit bogat ribom. A ako biste radije da lovite divljač ili posmatrate 280 vrsta ptica, opet ste na pravom mestu. Šume “Gornjeg Podunavlja” su adresa i za ove aktivnosti.
A gde je Dunav, tu su i čarde. Neke od njih, poput “Zlatne krune” i “Šarana”, su uprkos godinama i decenijama, sačuvale autentičnost, ambijent u kojem se boemi dobro osećaju. I dalje su prepoznatljive po sveže pripremljenoj ribi i ribljem paprikašu, gulašima od divljači, domaćem vinu i tamburašima. Čarde su mesta u kojima se može opipati puls grada, proveriti kako diše, šta ga muči, zbog čega se raduje. A svi znaju da se početkom jula veseli zbog Apatinskih ribarskih večeri. Tih pet dana, koliko traje tradicionalna manifestacija, grad se pretvara u pravi karneval. Posetioci uživaju u predstavama kulturno-umetničkih društava, pop koncertima, lutkarskim komadima, takmičenju u pikadu… I dok Dunav teče, vodi se bitka za “Zlatni kotlić”, a meštani se utrkuju čija je stara barka najbrža. Na kraju uvek pobedi šarm.
izvor: Novosti (Tatjana Loš)
