Колико је Миодраг Борисављевић свој живот и књижевно стваралаштво дубоко и нераскидиво повезао са Апатином, Дунавом и Лавачом, најбоље илуструје садражај посвете у књизи „Између два света”: “Једна проста рачунска радња показала ми је да сам највећи део свог живота провео на подручју Апатина.. То ми је уједно и објаснило зашто га осећам и волим као своје друго завичајно место. Зато му с радошћу посвећујем ове приче, настале у његовим ритским шумама.”
Миодраг Борисављевић је рођен у Ужицу, 11. септембра 1893. године. Детињство је провео у родном месту и Лозници, где стиче основно образовање, а након мале матуре, школовање наставља на Трговачкој академији. Учесник је Првог светског рата и као војник суделује, септембра 1915. године, у последњој одбрани Београда. Децембра 1915. године, са српском војском и мноштвом народа, преживљава голготу повлачења преко непроходних албанских планина, праћену суровим временским условима. Након успостављања Солунског фронта, Борисављевић учествује у свим ратним операцијама, које су трајале све до победоносног уласка у Београд, 1. новембра 1918. године.
Након рата, као уредник бањалучких „Врбашких новена”, реагујући чланком на један политички потез тамошњих градских власти, долази у сукоб са актуелним режимом, који се још више заоштрава након ступања на снагу Закона о заштити државе. Чланство у Комунистичкој партији Југославије, резултирало је честим прогонима, тако да се са својом породицом сели у Барању и по први пут среће са Дунавом.
Током Другог светског рата, прецизније 1943. године, прикључује се партизанским јединицама, где уређује партизанске новине “Слободни Јадар” и “Вести”, да би након тога, од децембра 1944. до јуна 1945. године, био уредник “Гласа Подриња” у Шапцу.
После ослобођења, 1945. године, и поред мноштва привлачнијих пословних понуда, долази у Апатин, где до 1953. године, обавља функцију управника Рибарске централе, Државног добра Беље. Захваљући његовом ангажману и изузетно успешној пословној политици, успева, упркос недостатку професионалног рибарског кадра, да достигне предратни ниво улова рибе. Након одласка у пензију, за своје боравиште, од 1959. године, одабира трошну кућицу на Лавачу, смештену уз дунавску обалу, десетак километара низводно од Апатина. У таквом амбијенту је стварао бројна литерарна дела, инспирисана Дунавом, непрегледним шумама и ритовима, а највише животом и судбинама бројних апатинских аласа. Поред осталих признања, постао је, 1969. године, и лауреат најзначајније награде општине Апатин, “24. октобар”.
На књижевној сцени се појављује релативно касно, са својом првом причом, “Ордонанс”, објављеној у Српском књижевном гласнику, 1932. године. Након тога, исти часопис му публикује неколико прича: “У риту”, “Битка”, “Пљачка”и “Вукови”. Његов стваралачки опус чине књиге, тј. збирке приповедака: “Вукови” (1951.), “Међу људима” (1956.), “Заборављени свет” (1958.), “На земљи” (1961.), “Из подунавских шума” (1961.), “Новеле” (1969.), “Између два света” (1971.-заједно са књижевником Стеваном Раичковићем, у редакцији проф. Срђана Шерера), “Светлост у тами” (1975.), “Шумским стазама” (1976.) и “Годишња доба” (1994.-постхумно за штампање приредила Татјана Цвејин).
Народна библиотека у Апатину названа је, 2013. године, по њему, док су му током 2015. године, објављена Сабрана дела.
Преминуо је у Београду, 20. августа 1978. године.
Аутор-Томислав Шимуновић
