Ево, коначно, на дневни ред мојих „малих наслова“ дође, стиже та чудесна, вишезначно одредничка, реч – ИЗАЗОВ. Равноправно са својом – ЈЕДНИНОМ и МНОЖИНОМ. И, одмах: да се ауторски испрсим у противљењу да се та „одредница“ не меша с речју „мотив“, Која, наводно долази из неког собичка, или, ако хоћете: лажног западњачког „апартмана“ енглеског језика и његовог речника. У коме изгледа ништа није његово, већ само она (пре)узета и вешто префарбана, и то прво темељном бојом, грчка и латинска лингвистичка и порекла. И етимолошки корени.
Али, да се, ипак, након овог уводног одељка, вратим: наслову, како не бих лутао и залутао: улицама, сокацима, булеварима и „пречицама“ с којима су ишарани, а Бога ми, и израњавани „рукавци“ (да не кажем дигресије) мојих шетњи. И шестарења. Отргнутих од мог, у сваком тексту постављеног, списатељског управљача. Који је научен да се служи мојом књижевном памећу. И, уз пчпмоћ ње: освојеним и усвојеним – СТИЛСКИМ ФИГУРАМА.
Изазове(е) сам одувек, признајем: ДОЖИВЉАВАО, као разврставање издвојених фигура покретача унутрашњих односа мог бића. Међу којима се све надмоћније надмеће, па и намеће – ПСИХОЛОГИЈА, као велики центар мешетара неког тајног друштва: живих и мртвих песника. Или, слободних зидара, који масонским рукописом, на најупечатљивије подигнутим зидовима стварности, односно њених тргова и стадиона: цртају и боје ликове својих опредељења. Која ће славити, или за њима туговати и жалити у „дубокој црнини“. Ако, им их неко: отме, бомбардује, или поруши. Или, наружи: КЛЕВЕТАМА И ЛАЖИМА.
То – ЗА МЕНЕ, значи да ме изазов увек: подстиче, гура, или вуче за нос – НАПРЕД ИЛИ НАТРАГ. Са Сизифом, или без њега. За катедром (наставничким столом), или на распећу: између,чијих катета, или кракова, опрезно, и са пуно надахнућа: тамо – амо, кретао, још увек – ОСПОРАВАНИ ИСУС ХРИСТ. О, коме и неталентовани сликари све брже журе: да кажу по којују преличну св – ГЛУПОСТ. О, рецимо: историјском пореклу – (НЕ)УМОРНОГ ХРИСТА.
Изазови су, најсличнији, изгледу позлаћене чиније, из једне моје песме, из које је наша мајка, узимала на „дуг“ – „НАЈЛЕПШЕ ПРИЧЕ СВЕТА“. Да би нам што јасније и сликовитије протумачила његове – РУЖНЕ СТРАНЕ. Добро маскиране и сакривене код јатака у насењу речи: ИСТОК, ЗАПАД, СЕВЕР И ЈУГ.
На крају- морам да кажем и ово: да ми у овим неопрезним годинама, обузетим старењем и заборављањем – ИЗАЗОВИ, све више и више, личе на запишане аутобуске и железничке станице. Неко ће од читалаца приупитати: КОЈЕ И ГДЕ? Па, највише оне – ОДГОВАРАМ, које се налазе у: Лондону, Берлину, Риму, речју на „западним страницама и литицама“ стварности, а не само у: СРБИЈИ.
