Према речима становника Купусине сви путеви воде у ово село, а један од доказа за то је чињеница да су се у последњих неколико година у ово место доселили људи различитих националности из различитих крајева света.
Досељеници из Египта, Немачке, Туниса, Русије и Кине – говоре за ПанонТВ како се осећају у свом новом дому у Купусини.
Породица Чоладзе већ две године живи у Купусини. Деца иду у школу, а родитељи раде онлајн. Како кажу, досељавање у Купусину догодило се случајно – тражили су куће и нашли одговарајућу баш овде.
Џорџ Чоладзе: „Па, свиђа нам се овде. Људи су веома пријатељски, љубазни, има много културних догађаја, деца уживају. То ми је најважније. Не мислим прво на себе – деца воле да буду овде. Воле игру, воле оваква окупљања. И прошле и ове године у школи су добили народне ношње и били су пресрећни. Деца то обожавају, а мени је то најбитније. И школа је сјајна, као и наставници. Не знам, али у Русији или Грузији се не срећу овакве школе. Углавном наставници раде само због новца, али овде воле свој посао. Видим то по комуникацији са децом и другим стварима. Деца воле да иду у школу. И то је дивно.“Према речима породице, највећи изазови били су учење језика и привикавање на климу. Џорџ Чоладзе: „Мање од годину дана смо живели на Шри Ланки, затим годину дана на Филипинима, и тамо је веома топло. Кад смо дошли у Србију, били смо стално болесни. То је било најтеже у аклиматизацији. Овде је ваздух прилично влажан, није сув, али мислим да ћемо се временом навићи. Други изазов је језик. Трудимо се да научимо српски, што је лакше, јер личи на руски, и заправо разумем када неко прича српски. Мађарски је другачији, али седиш и учиш.
“Анигрет Нолте се 2022. године доселила у Купусину из Дортмунда. Бави се музичком терапијом и предаје музику онлајн. Воли село, али и за њу је највећи изазов учење два језика – мађарског и српског.
„У Апатину је био музички фестивал на ком сам учествовала. Била сам веома пријатно изненађена атмосфером и људима. Погледала сам неколико кућа, и на крају сам пронашла једну у Купусини. Купусина је веома мирна, пријатељска, отворена. Помислила сам да бих се овде осећала као код куће.“
Самех Гриси Томашевић има туниске корене, а њен муж је пореклом из Црне Горе. Живели су и у Немачкој, али сматрају да је Купусина била сјајан избор – мештани су љубазни и веома услужни. Њихова деца иду у школу, добри су ђаци и савршено говоре српски. Самех је у Тунису студирала међународну трговину на немачком језику. Сада ради као козметичарка, преводи онлајн и држи курсеве француског и арапског језика. Има много планова за будућност
.„Имам пуно планова. Много тога планирам за будућност и надам се да ће Купусина од сада бити боља, односно све ће бити боље, јер су људи овде активни. Што сам приметила у Купусини – људи воле да раде. Људи воле своје традиције. Није као у другим земљама, где се не брину о традицији, породици, ношњи, фолклору. То овде постоји и то волим – што је то присутно у животу људи. Не знам, али овде се осећам добро. Као да ми је ово домовина. Не могу да кажем да волим своју домовину, али култура је слична. Тунис је у Северној Африци. И код нас је слична породична структура, као овде – породичне везе су јаке. У Немачкој је то другачије. Тамо нема таквог система – свако има своје проблеме, свој посао, не осећају породицу као нешто важно – ни децу, ни баке и деке. А овде видим велико поштовање према старијима. Поштују их, спремни су да помогну. Моја деца овде имају слободу. У Немачкој сам осећала да нису слободна. Овде могу да се играју, вичу, раде шта хоће. Ако неко има проблем, наставници помажу.
“Лијонг Јао већ скоро три године живи у Купусини са супругом и сматра да је село веома добро место. У Купусину је дошао због уметности, тачније сликарства, и овде се осећа веома добро.
„Храна је укусна, људи су добри, има пуно ствари за видети. Све је лепо. Често кажем да је ово мој други дом.“Основао је и нови правац у ликовној уметности, а путовао је широм света у потрази за инспирацијом.„Овде је уметност веома софистицирана. Слична је мојој, сличног типа – веома добра. Моја уметност је слична овде присутној, фигуративна уметност је на високом нивоу.“Апстрактна уметност је такође на изузетном нивоу у целој земљи. Кинески сликар ће учествовати и на овогодишњој међународној аукцији у Београду.„Моје сликарство и ваше су у интеракцији, утичу једно на друго – људима се моје слике овде допадају.
“Хатем Али је рођен у Каиру, а прво је живео у Београду, да би затим купио кућу у Купусини.„Заправо сам се прво заљубио у кућу, па у Купусину. Од свих кућа, ова ми се највише свидела – имала је најбољу понуду. Била је мало скупља него што овде људи обично плаћају, јер сам странац – то разумем и свестан сам тога. Тако да сам платио мало више, али и даље је био добар посао. У ствари, исту суму коју сам платио за ову кућу, у Дубаију сам дао за годину дана кирије. Замисли, две године кирије тамо коштају као две овакве куће.“Неки људи проведу цео живот у истој земљи. За њих је дом одређено место – каже Хатем. По његовим речима, тренутно се у Купусини осећа као код куће.„Можда ћу овде остати заувек, можда ћу отићи даље. Не знам. Људи јесу љубазни и пријатељски, али наравно, има и оних који те и даље гледају сумњичаво, не разумеју шта тражиш овде. Али ти људи увек имају нешто што их веже за ово место – пријатеље, породицу, корене. Они то никада неће разумети, ма колико покушавао да им објасниш. Али постоје и другачији људи, попут мене, који немају носталгију, немају корене, не недостаје им нико и ништа. Воле да пробају нове ствари, да уче, да доживе. И када се добро осећају – онда остају. Ако им није добро – одлазе. Кажу: Тамо је твој дом где ти је срце. Ако га пронађеш негде, оно те води и до осталих – отприлике тако.
“Неко се у Купусину доселио због мира и тишине, неко због сигурности, а некога је привукла уметност. Приче странаца који живе овде показују да свет постаје све отворенији и да људи све храбрије траже своју срећу – чак и у културама које им нису блиске. Понекад није важно одакле долазимо, већ где смо прихваћени. А ако човек то пронађе – онда је можда већ стигао кући.
