Иван Чебикин, наш суграђанин руског порекла, већ четири године живи и ради у Апатину. (О њему смо већ писали). Свакодневно посматра живот људи у Апатину и реакције тих истих људи на живот око себе. Иако има своје Телеграм канале и читаоце у Русији, Иван је одлучио да подели неке од својих текстова и размишљања о Апатину, Србима и људима у нашој заједници, о различитим појавама које му, као досељенику, делују и као добре и као мање добре.
Иван ће на страницама Радио Дунава делити своја размишљања и ставове о актуелним темама, говорећи и пишући о нама и нашој средини из угла човека који је стигао у наш град и ствари посматра из другачијег угла.
Његови српски узори су Момо Капор (чије кратке приче преводи на руски), Бранко Ћопић и, на крају, Душко Радовић. Уколико вам се учини да ова рубрика стилски подсећа на поменуте ауторе, у праву сте. Управо је последњи међу њима, Душко Радовић, утицао на Иванову одлуку да на каналима и профилима Радио Дунава подели своја размишљања са суграђанима.
Рубрика ће у краткој форми, као што и њен назив каже – „Иван Чебикин – Цртица“, говорити управо о томе.
Срећа је као струја – кад је има, не примећујемо је, а кад нестане, одмах је осетимо.
-Неко је на друштвеним мрежама прокоментарисао вест о доласку мамографа у Апатин, вредног 185.000 евра, речима: “То није вест.”
Не могу да се сложим с тим. Управо по логици једног измењеног афоризма Душка Радовића.
У ове четири године, колико већ себе сматрам Апатинцем, примећујем како посебно Руси који су дошли или још увек долазе у Апатин, гледају на овакве појаве као на унапређење квалитета живота обичног човека. То су, заправо, најважније вести које можемо имати. Имамо их сваки дан – помало. Али не примећујемо своју срећу. Као струју.
Тако размишљам – филозофски. Не да солим памет суграђанима, већ да речима чувених српских писаца, Моме Капора, Душка Радовића и других, који су ми попут адвоката, изразим оно што осећам.
