Postoji svakako dobar razlog zbog kog retko spomenemo one koji više nisu sa nama. Ipak, to ne znači da smo ih predali zaboravu. Svi su tu, svako sa posebnim mestom u srcu. Kada razmišljam o njima, upravo su onakvi kakvi su nekada bili. Josip, Snežana, Boro. Nema ih dugo, a opet, sve vreme su tu. Dovoljno je da pogledam nečije nebesko plave oči pa da je se setim, svaka crta lica urezana je i živi u meni. Jedan jun, Dunav, dvanaestogodišnja devojčica i prva tuga. Josipa često pratim, vidim ga u svakom visokom čoveku. Prateći ga, koračam sitno, ne želeći da ubrzam korak, plašeći se da će visoka silueta koja korača ispred mene nestati. Ta “igra” traje dugi niz godina. Boki, e moj dobri druže. Ljutnja me godinama progonila. Život nije igra, smrt nije čin hrabrosti. Naučila sam da je potisnem i više te ne krivim zato što si uskratio sebi jedno odrastanje. Dragi moji, možda baš zbog vas sve češće zagrljajem pokazujem naklonost, duboko svesna koliko su mi zagrljaji bliskih ljudi značili u nekim teškim životnim periodima. I neretko se osmehujem onima koje volim, plašeći se da će jednoga dana nestati, a da nisu znali koliko su bili voljeni.
