Nije da sam se jednom pitala, kako smo od generacije koja je živela da bi čitala, doživeli, da naša deca odrastaju uskraćena tog prelepog dara. Mogu da razumem da postoje oni koji ne vole da čitaju, ali da čitave generacije zanemare čarobne svetove koji se kriju u knjigama, e to ne mogu, žao mi je.
“Nema knjige, a da se u njoj nešto dobro ne nađe.”
Povodila sam se upravo ovim razmišljanjem i bila ubeđena da ne postoji delo koje nije vredno čitanja, pa makar to bio recimo, ljubavni roman Milice Jakovljević poznatije kao Mir Jam. Imala sam možda nekih desetak godina kad sam “otkrila” ovu srpsku književnicu i knjige zelenih korica sa zlatnim naslovima koje su me privlačile toliko da sam kroz prozor “upadala” u sobu moje tetke koja ih je čuvala ljubomorno. Ranjeni orao, To je bilo jedne noći na Jadranu, Nepobedivo srce, Otmica muškarca, Greh njene majke, U slovenačkim gorama, Samac u braku, Mala supruga… pročitane su više puta nekih kasnijih godina, ali nikada više sa takvim žarom. Sklupčana u fotelji, sakrivena od svih (dok je tetka odsutna od kuće), bila sam sebi tako odrasla i važna lutajući svetom mašte.
“Ostati ravnodušan prema knjizi znači lakomisleno osiromašiti svoj život.”
A I kako ostati ravnodušan ušetavši u neke druge svetove, otkrivajući ih reč po reč? Sad pouzdano znam da sam zaposlenima u gradskoj biblioteci tih godina mog “ludovanja za čitanjem” dozlogrdila. (“Boli me uvo”, nije me čak ni stid) Dešavalo se da se istog dana vratim po još tri knjige. Bila sam toliko zaluđena da sam ponekad čitala pri povratku kući, pa je to trajalo i trajalo. Mali čudak koji trapavo hoda u sakama držeći knjigu, sve plašeći se da će nekim čudom nestati)
Danima sam plakala kada se Nemeček (Decaci Pavlove ulice) razboleo i umro, obožavala Simu Gluvaća (Hajduci), neko vreme čak verovala da sam njegova inkarnacija,(do dana današnjeg čujem samo ono što mi odgovara) Pekmezila sam i kad se Lunja (Orlovi rano lete) seća svojih poginulih drugara…
Negde početkom srednje, otkrila sam Hesea (i opet se pravila važna) folirajući da sam odraslija no što jesam. Sinkler- Demijan, Sidarta- Gotama, Narcis-Zlatousti… postali su stvarni da stvarniji ne mogu biti, a ono dete u meni uz recimo Stepskog vuka „opuštalo“ se uz dogodovštine privatnog detektiva Šerloka (Artura Konana Dojla), Agatu (Agathe Christie) sam volela kao mamu (možda i trunčicu više). Trebalo mi je mnogo godina pa da priznam sebi da sam ipak za nijansu više bila opsednuta likovima iz njenih dela nego Frojdom ili Fromom. Ali sam petnaestak smo ipak „pametniji“ od svih, podrazumeva se.
Mogla bih ovako danima… I da čitam i da pričam o knjigama, ako ste i vi neko ko u sebi gaji ljubav, jednu od najiskrenijih i najlepših, prenesite je kao što su to činili „ljudi knjige“, u suprotnom budućnost će biti u najmanju ruku smešna. (Sav silikon sveta za samo jednu lepu misao pisca) Sačuvajmo ih od zaborava… Knjige.
“Gdje se knjige spaljuju, spaljivat će se i ljudi.”
Gluva za svet u kom vlada siromaštvo duha. Vreme je vaskrsnuća “Hajduka”.
