„Šifra?“ Tetka svakodnevno od Lane očekuje da joj „da znak raspoznavanja“ pre nego uđe u njenu kuću, ne zato što ne prepoznaje Lanin glas, jednostavno joj je presimpatično to što njena mezimica preozbiljno prihvata svaki zadatak.
„Tatin veliki stomak. Bićemo dobri i fini.“ Lana ispred tetkine kapije.
Lana dolazi iz škole neutešno plačući. Ukućani je zabrinuto pitaju zašto plače. Ona ne plače, jeca. Onako tužno, najtužnije.
„Dobila sam skoro jedaaan.“ Sad već plače glasnije.
“Kako Lana? Iz kog predmeta?” Zabrinuti član šire porodice
„Svet oko nas.“ Lana šmrcka spuštene glave.
“Dobro, nije kraj sveta, popravićeš.” Isti zabrinuti član porodice koji se iznenada seti da pita šta znači „skoro jedinica.“
„Dobila sam čeeeetiri.“ Lana čije suze prete da potope pola Zapadnobačkog okruga
“Idi u peršun!” Sad već skoro histerični, gore pomenuti, prethodno vrlo uplašen član šire porodice, Lanine naravno. (Ovo peršun nije glasno izgovoreno)
