Sva nervoza nestane kad mi Lanči kaže “tetkice ja volim da spavam kod tebe” dok mala stopala drži na mojim. Ne zato što se Lana plaši mraka. Jednostavno je maza kao tetka.
Lana je inače jedna preslatka, pametna, osmogodišnja devojčica. Nju je prosto nemoguće ne voleti. I kad se duri, mazi se, prepire ili onako slatko šuška lupkajući stopalom o pod. Lana jede “jaje na usta” i svaki put prekorno pogleda baku kad je pita da li želi “jaje na oko”. Četvorka u školi je za nju “skoro jedinica”. I niko, ali niko ne može da je ubedi da je drugačije. Njen tata povremeno ima “povraćaj” (uglavnom kad zaglavi sa društvom, a o tom događaju obavezno bude obavešten ceo komšiluk). Nekako mi se čini da će da radi u nekoj od obaveštajnih službi, ako u međuvremenu ne postane predsednik države (to je njena definitivna odluka). Za sada. Zabraniće prodaju alkohola i umesto proizvodnje istog praviće se fabrike eurokrema. Biće to mnooogo eurokrema, po svemu sudeći. Umem ja ponekad da je “čačkam”, čisto da proverim koliki je prag tolerancije u odnosu na mene. Ali me Lana pogleda onim svojim crnim, milim očima (koje povremeno varniče kad je ljuta) i smeši se. Uvek, ali uvek sam tetkica, pa i kad insistiram da u igri budem upravo njen omiljeni lik iz crtaća, (odvratna Nanet), nekako mi bezveze da budem Jagodica Bobica. Plašim se da bi me odrasli ljudi proglasili detinjastom, Odvratna Nanet ipak za nijansu zvuči ozbiljnije. E da, da ne zaboravim, Lanin tata se ljuti zato što će ona možda jednog dana da se zaljubi, a on nema pojma da “dečaci mirišu kao pume i ne peru uši”. (Ustanovile smo da je mnogo namćorast) Od kada imamo Lanu, ja znam, sestrina deca se ne vole ni trunčicu manje od sopstvene.
