Komšijsko dvorište je verovatno oduvek bilo mnogo zanimljivije od našeg sopstvenog. Tu ima mesta maštarenju i konstruisanju raznoraznih priča, koje ponekad dosežu neslućene razmere. Varošica je “plodno” tlo za neke nove Frau Gabrijele, istina modernije no što je bila ona iz dela “Pop Ćira i Pop Spira”, ali svi oni koji su se “zamajavali” lektirom ili prosto čitanjem, znaju o čemu je reč. Ma i da nisu bili ljubitelji pisane reči, makar su se jednom u svom životu susreli sa radoznalom “komšinicom” koja je uvek spremna da izvuče informaciju koju će rado proslediti dalje dodajući, iz samo sebi poznatih razloga,niz detalja. Pomenuta gospođa koja i ne mora da bude ženskog roda, ali eto, ovoga puta ćemo joj se obraćati u ženskom rodu i o njoj razmišljati kao o ženi, izvežbana je da “nanjuši” i šta ste određenog dana kuvali, iako tvrdi da ste nikakva kuvarica i da ne znate ni “jaje da ispečete valjano”. (Ja recimo volim da je zamišljam sa papilotnama na glavi, nekako mi baš slatko. Dok priča o vama obavezno pravi gadljiv izraz lica) Jer, Bože moj, vi ste baš bljak, a ona je skoro pa obavezno tu da svima “otvori oči” i predstavi vas u pravom svetlu. Znam ja da nisam izmislila toplu vodu i da je o ovoj temi pisano na razne varijacije, ali mi danas došlo, bez ikakvog razloga. Časna reč. Ljudi iz roda frau Gabrijel obično guraju nos svuda, ali umeju da budu strašno simpatični, samo ukoliko ih držite na pristojnom odstojanju. Ne, nisu svi radoznalci obavezno i zloće, iskreno verujem da nisu. Ljudi ih se klone i osuđeni su neku vrstu samoće. Zaslužena ili ne samoća je strašna, pa neka onda vire i pričaju, reč još uvek nije ubila nikoga.
