У једном од највећих и најуређенијих насеља ове врсте у Србији данас се, према речима његових становника, живи знатно боље него пре десет или петнаест година. Више људи ради, развијају се приватни послови, уређују куће, деца се дуже школују, а поједине породице купују некретнине и у другим деловима Апатина. Ипак, канализација, путеви, електромрежа, одношење отпада и заступљеност становника у институцијама нису, тврде наши саговорници, напредовали истом брзином.
А пре свега тога отворило се питање које задире у сам назив овог места -да ли у „Ромском насељу“ живе Роми, Румуни, Бејаши или све те идентитете један локални назив неоправдано ставља под исти кров?
Радио Дунав је у апатинском Ромском насељу разговарао са петорицом становника различитих занимања и животних искустава: Браниславом Балогом, тридесеосмогодишњим бродомонтером и оцем двоје деце; Богданом Слободаном, оцем четворо деце и приватником који се бави рециклажом; Слободаном Петровићем, оцем двоје деце и приватником у бродоградњи; Кристијаном Балогом запосленим у ЈКП „Наш дом“, и предузетником Гораном Балогом. Бранислав је стално запослен као бродомонтер, Богдан је посао у рециклажи почео пре десетак година, док се Петровић бави израдом пловних објеката од челика.
Разговарали смо о ономе што статистика не може увек да покаже: о односима са остатком града, дискриминацији, школи, раду, здравству, комуналној инфраструктури, одласку у иностранство, браковима, новим комшијским односима и томе како сами становници виде будућност свог насеља.
ПРВО ПИТАЊЕ ОТВОРИЛИ СУ ОНИ САМИ -„МИ СМО РУМУНИ“
Иако се овај део Апатина деценијама назива Ромским насељем, а под тим именом постоји и месна заједница, већина наших саговорника током разговора изјаснила су се као Румуни, односно Бејаши, и оспорила аутоматско поистовећивање становника Насеља са Ромима.
Горан Балог је у томе најодређенији.
„То није ромско. Ми смо старорумунски народ који се зове Бејаши“, каже Балог, наводећи да део становника говори старорумунским, односно бејашким језиком.
„Доста људи не зна да ми причамо старорумунски језик који се зове бејашки језик“, објашњава он, говорећи и о сродним заједницама у Мађарској и Хрватској.
Слободан Петровић то питање поставља више лично него историјски. Њему смета када га неко, само зато што живи у Насељу, унапред одреди као „Циганина“.
„Треба само да имамо односе, као човек са човеком“, каже Петровић. За њега проблем није само реч, већ осећај да иза ње понекад долази и другачији начин на који га неко посматра.
Званична статистика ову тему чини још занимљивијом. Према коначним резултатима Пописа становништва 2022. године, на територији општине Апатин живело је 23.155 становника. Од њих се 1.140 изјаснило као Румуни, а 416 као Роми.
Републички завод за статистику, међутим, националну структуру не објављује посебно за Месну заједницу „Ромско насеље“, због чега из Пописа није могуће закључити колико се управо њених становника изјаснило као Роми, а колико као Румуни или другачије.
Према раније објављеним локалним подацима, у самом Ромском насељу живи око, односно нешто више од 3.000 становника. Приликом референдума о формирању месне заједнице 2016. године наведено је да Насеље има више од 3.000 житеља и преко 1.400 бирача, док су две године касније објављени подаци о више од 3.000 становника у око 580 домаћинстава.
Управо несразмера између усталљеног назива Насеља и начина на који се део његових становника национално одређује била је повод да Радио Дунав упути допис Амбасади Румуније у Београду, тражећи њихов став о овом питању и чињеници да су се тројица од петорице наших саговорника изјаснила као Румуни, односно Бејаши старорумунског порекла.
До закључења овог текста одговор Амбасаде нисмо добили. Уколико стигне, објавићемо га у посебном тексту, као што ћемо одвојено објавити и наш позив и одговор координатора за ромска питања. На тај начин ставове самих становника нећемо мешати са институционалним тумачењем њиховог положаја и идентитета.
МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА ПОСТОЈИ -А СТАНОВНИЦИ ПИТАЈУ КО ИХ ПРЕДСТАВЉА
Ромско насеље је након одлуке локалне самоуправе добило статус месне заједнице, али Горан Балог тврди да становници данас не осећају да имају функционалан механизам кроз који могу заједнички да решавају проблеме.
„Ми немамо уопште никакву заједницу. У граду нам кажу: идите, имате ви месну заједницу“, каже Балог.
За њега је управо организованост основа свега другог.
„Све се овде може, али не може се ништа ако немаш основу. А основа нам је систем“, каже Балог.
Другим речима, пре питања ко ће изградити канализацију, поправити пут или обезбедити неку услугу, становници не знају ко у њихово име те проблеме систематски поставља пред надлежне.
„МНОГО БОЉЕ СЕ ЖИВИ“ – АЛИ НИЈЕ СВЕ НАПРЕДОВАЛО ИСТОМ БРЗИНОМ
Око једне ствари саговорници се углавном слажу: животни стандард је видљиво побољшан.
Бранислав Балог пореди данашњу ситуацију са оном од пре петнаестак година.
„Много је другачије. Много боље је. Иде ка бољем“, каже он, али одмах додаје да остају недостаци, пре свега у инфраструктури.
Слично говори Слободан Петровић.
„Боље се живи“, каже, потврђујући и да људи данас имају више новца него раније.
То се види на кућама, возилима и приватним пословима. Богдан Слободан је, на пример, посао у рециклажи започео прикупљањем материјала, затим купио мањи камион и постепено развијао фирму.
И управо ту настаје један од највећих парадокса Насеља – приватни стандард појединих породица растао је брже од стандарда улица у којима живе.
„ПУНО ТОГА ФАЛИ“ – КАНАЛИЗАЦИЈА, ПУТЕВИ, СТРУЈА ..
Инфраструктура је тема око које готово није било спора.
„Путеви и комуналије. Вода исто и електродистрибуција. Требало би још који трансформатор, слаба је струја код нас“, каже Бранислав Балог.
Богдан Слободан набраја још проблема.
„Код нас нема плина, нема фекалне канализације. Вода је слаба. Пуно тога фали“, каже он.
Помиње недостатак саобраћајних знакова, расвете и проблем са отпадом. Као човек који се професионално бави рециклажом, каже да добро зна размере тог проблема.
„То људима ту пред носом бацају“, каже Слободан.
Слободан Петровић говори још оштрије:
„Путеви су катастрофални. Фекалија се излива на асфалту. Депонија нам је пред носом – смрад, димови, паљење свега и свачега.“
Посебно указује на дим од паљења смећа и каблова. Његова примедба је да становници Насеља са тим живе годинама, док шира јавност проблем снажније примети тек када дим ветар однесе према граду.
Горан Балог, пак, проблем одношења смећа поставља као питање једнакости.
„Ја плаћам порез исто као овај из Кружног насипа или Петра Драпшина. Зашто њима носе смеће, а мени из Барске улице не носе?“, пита он, посебно помињући старе људе који не могу сами да носе отпад до удаљених места.
Истовремено, у Насељу се могу видети велике и уређене куће.
„Тамо има кућа, ја нисам видео у граду лепше куће, а немају, рецимо, канализацију“, описује Горан један од делова Насеља.
И управо та слика можда најбоље описује данашњи раскорак – кућа је стигла град, али улица испред ње још није.
ДИСКРИМИНАЦИЈА – ОДНОСИ „НУЛА БОДОВА“, А ОНДА ПРИЈАТЕЉСТВА ИЗВАН НАСЕЉА
О дискриминацији наши саговорници не говоре на исти начин. Неко је препознаје у свакодневном опхођењу, неко у националним увредама, а неко у стереотипима који се, чак и када су изговорени у шали, активирају чим се сазна да човек долази из Насеља.
Најдиректнији је Бранислав Балог. Када смо га питали како оцењује однос становника Насеља и остатка Апатина, одговорио је – „нула бодова“. Каже да негативан однос осећа у продавницама, пошти и другим деловима града, али наглашава да се не ради увек о отвореном вређању.
„Није вређање, не могу рећи да је вређање, али се осећа“, каже Балог. Као конкретан пример наводи чекање у продавници: он стигне први, а услужен буде неко ко је дошао после њега. Помиње и ситуације у којима за њега нечега „нема“, док се за друге ипак нађе. Балог верује да је део таквог односа наслеђен из претходних генерација.
Истовремено, његово искуство показује колико би било погрешно све односе свести на дискриминацију. Одмах потом каже да има блиске пријатеље у Апатину и Пригревици, да се породично посећују и да међу њима такве дистанце нема.
Слободан Петровић дискриминацију описује мање кроз конкретну услугу, а више кроз осећај да се између људи поставља невидљива граница.
„Осећа се нека баријера“, каже Петровић.
За њега проблем настаје када га неко, пре него што га упозна као човека, дефинише као „Циганина“.
„Ти мене сматраш Циганом. Чим ме сматраш Циганом, одмах је неки други ниво гледања“, каже он. Наводи и пример разговора у којем се о њему говори као о „оном код Цигана, код Слободана“, што доживљава као свођење човека на место становања и припадност која му је споља приписана.
Петровић зато питање дискриминације непосредно повезује са питањем идентитета. Његова порука је да човек који живи у Насељу не мора самим тим прихватити идентитет који му други приписују.
„Треба само да гледамо једни друге као људе, човек -човека“, каже.
Богдан Слободан дискриминацију највише препознаје кроз искуства деце у школи. Каже да је раније било и одвојених разреда, а да и данас међу децом долази до сукоба и увреда на националној основи. Према његовом утиску, дешава се и да поједини запослени у школи у конфликтима „заузму страну“. То је његово лично запажање, а не општа оцена рада школе.
Али ни овде слика није једнострана. Богдан истовремено каже да су односи међу децом данас бољи него раније – друже се са децом из града, позивају једни друге на рођендане и проводе време заједно.
Горан Балог даје можда најпластичнији пример начина на који стереотип може да преживи и без отворене увреде. Говори о ситуацији на послу у којој се човеку из Насеља, уз осмех или као шала, каже да треба пазити да нешто „не мазне“.
Он такав пример описује као редак, али додаје:
„Увек постоји та препрека у глави.“
За њега је управо то суштина проблема – претпоставка да је човек из Насеља склонији крађи или прикупљању нечега што може да прода као секундарну сировину, чак и када за такву сумњу нема никаквог конкретног разлога. Истовремено сматра да се тај стереотип последњих година значајно губи и одбија генерализацију да су „сви из Насеља овакви“, а „сви из града онакви“.
Управо се ту можда најбоље види промена о којој наши саговорници говоре. Дискриминација није нестала, али више није једина слика односа Насеља и града. Поред увреда и неповерења постоје пријатељства, заједничка радна места, школска дружења, мешовити бракови и нови комшијски односи.
Другим речима, предрасуда најлакше опстаје док је човек само „онај из Насеља“. Када постане колега, школски друг, пријатељ или први комшија – много је теже задржати исту слику о њему.
НА ПОСЛУ ДРУГА СЛИКА – „АКО РАДИШ, ОНДА ТЕ ЦЕНЕ“
Исти Бранислав који говори о непријатностима у свакодневици своје радно место описује потпуно другачије.
„Нема разлике. Ако радиш – онда си цењен. Ко како заслужује, тако добија“, каже о односу према запосленима и плати.
Петровић се бави бродоградњом, Богдан рециклажом, Кристијан је запослен у комуналном предузећу, а Горан је предузетник.
Њихове биографије саме по себи показују да се ово Насеље више не може посматрати искључиво кроз социјалну помоћ и незапосленост.
Питање које они све чешће постављају гласи – ако нас има међу радницима и предузетницима, зашто нас готово нема у институцијама?
„У ПОЛИЦИЈИ, КОД ДОКТОРА, У ШКОЛИ, У СУДУ“
Када смо Богдана Слободана питали где би волео да види људе из своје заједнице, одговорио је:
„У полицији. Код доктора. У школи. У суду.“
Горан Балог верује да у Насељу већ постоје млади људи који би могли да раде у полицији.
„Знам их и сад. Има их минимум петоро, ако нема десеторо. И момака и девојака“, каже он.
Сматра да би полицајац из самог Насеља био користан и полицији и становницима јер би познавао људе и прилике у заједници.
Сличан пример даје за пошту. Каже да због специфичног распореда адреса и честих промена достављача долази до проблема, док би човек који познаје Насеље лакше обављао тај посао.
Овде, међутим, треба бити прецизан: националним мањинама закон не гарантује математички одређен број радних места у полицији или другим институцијама. Постоји обавеза да се води рачуна о одговарајућој заступљености, али не и формула по којој одређени проценат становништва аутоматски значи исти проценат запослених.
За становнике је, међутим, важан и симболички ефекат – да у полицајцу, лекару, наставнику или службенику једног дана препознају некога ко је потекао из њихове улице.
ЗДРАВСТВО – НЕ ЖАЛЕ СЕ НА ТРЕТМАН, ВЕЋ НА ДОСТУПНОСТ
Када је здравствена заштита у питању, Бранислав Балог нема исте примедбе као у другим областима.
„Подједнако. Што се тиче здравствене заштите, ту нема проблема“, каже, додајући да Хитна помоћ долази у Насеље када је потребна.
Слично говори Слободан Петровић:
„Бар ја мислим да нема разлике. Ако има, ја нисам осетио.“
Богдан Слободан отвара друго питање – доступност здравствене услуге у самом Насељу.
Према његовим речима, пре неколико година постојала је нека врста здравствене или прве помоћи, а данас је више нема.
„То би нам пуно значило. Има старих људи који не могу до града. И за децу“, каже Богдан.
ШКОЛА-СРЕДЊА ЈЕ ПОСТАЛА МИНИМУМ, А ФАКУЛТЕТ ЈОШ ДЕЛУЈЕ ДАЛЕКО
Када говоре о образовању, разлика између генерација је очигледна.
Бранислав Балог каже:
„Сада је код нас средња школа као основна – треба да се заврши. Факултет је већ више финансијски проблем.“
Богдан Слободан, отац четворо деце, види још једну промену – деца из Насеља и града данас се више друже.
„Данас су односи бољи. Дођу на рођендан, друже се“, каже, иако помиње да и даље долази до сукоба и увреда на националној основи.
Слободан Петровић не верује да је проблем у способностима деце.
„Има доста талентованих“, каже он, али сматра да су потребни већа подршка, едукација и програми који би младима показали шта могу након средње школе.
„Треба едукација, програми, да се људима покаже да има још нешто“, додаје.
Богдан је песимистичнији. На питање о факултету и могућности да неко из Насеља једног дана постане лекар, одговара:
„Нема за нас места.“
То није податак о стварној институционалној забрани.
То је осећај једног родитеља – али управо зато није неважан.
ИНОСТРАНСТВО МЕЊА И НОВЧАНИК И ПОГЛЕД НА СВЕТ
Горан Балог процењује да 20 до 25 одсто становника Насеља ради сезонски или стално у иностранству, углавном у грађевинарству и на пословима одржавања. Реч је о његовој процени, не званичној статистици.
Али иностранство, сматра он, није донело само новац.
Људи су живели и радили са припадницима различитих народа и постепено стекли другачији однос према поделама.
„Не гледамо више толико разлике – бели, црни“, описује то искуство.
Зарађени новац улаже се у куће и послове, али последњих година и у некретнине у другим деловима Апатина.
КАД „ОНАЈ ИЗ НАСЕЉА“ ПОСТАНЕ КОМШИЈА
Неколико породица је, кажу саговорници, последњих година купило куће и станове у граду.
Горан Балог описује искуства људи које познаје:
„Био сам код двоје-троје људи који су купили кућу у граду. У почетку је било неких несугласица, али после – најбоље. Рекли су ми да немају проблем.“
У другом разговору поменут је пример породице која је купила стан у згради. Према речима саговорника, после почетне резерве комшије су њихову уредност и мир почели да истичу као позитиван пример.
То је можда једна од важнијих промена коју не бележи ниједна статистика.
Док је неко само „онај из Ромског насеља“, лако је на њега пренети све што се годинама приписује читавој групи.
Када постане први комшија – има име и презиме.
МЕШОВИТИ БРАКОВИ – „ИМА, И СВЕ ЈЕ ОКЕЈ“
Исту промену становници препознају у везама и браковима.
На питање има ли бракова између становника Насеља и других Апатинаца, одговор је био:
„Има. И лепо. И све је океј.“
„Што се тиче мешовитог брака, нема ту проблема. Мали је проценат, али биће тога“, чује се током разговора.
Разлике у навикама не негирају.
Један од саговорника их описује реченицом:
„Срби би могли бити мало опуштенији као ми, а ми бисмо могли да узмемо мало одговорности од Срба.“
А затим додаје можда много значајнију жељу:
„Волео бих да имамо неки заједнички колектив, да можемо да кажемо заједничке проблеме, да се дружимо.“
ГРАНИЦА КОЈА ЈЕ СВЕ МАЊЕ ГЕОГРАФСКА
После разговора са петорицом становника, једноставан закључак би био и најнеправеднији.
У Насељу има породица које живе тешко, али и оних које су материјално значајно напредовале. Има људи без сигурног посла, али и стално запослених, занатлија и предузетника. Има неповерења према институцијама, али и области, попут здравства, у којима саговорници кажу да нису осетили различит третман.
Има прича о дискриминацији, али и кућних пријатељстава са људима из града.
Има повремених увреда међу децом, али се та иста деца позивају на рођендане.
Има старих подела, али има и мешовитих бракова.
Има великих и уређених кућа, али испред неких још нема канализације.
А постоји и питање идентитета које је овај разговор отворио снажније него што смо очекивали. У општини у којој се на последњем попису 1.140 људи изјаснило као Румуни, а 416 као Роми, у насељу са око три хиљаде становника тројица од петорице наших саговорника кажу да су Румуни, односно Бејаши. То не даје право да њихов одговор припишемо свим становницима Насеља, али даје довољно разлога да се питање постави.
Горан Балог свој однос према идентитету и држави у којој живи на крају објашњава једноставно:
„Ја сам се родио у Србији. Кад играју Србија и Румунија – навијам за Србију.“
Можда управо ту почиње и одговор на питање колико је граница између „града“ и „Насеља“ данас стварна.
За ове људе није важно само како ће се уписати у рубрику о националној припадности.
Важно је и да ли су у свакодневном животу Апатинци са истим правом на добар пут, канализацију, одвожење смећа, образовање, посао, здравствену заштиту и место у институцијама.
Зато овим текстом прича није завршена.
Радио Дунав ће у посебном наставку објавити евентуални одговор Амбасаде Румуније, као и питања и одговор координатора за ромска питања. Након становника, о истим темама реч треба да добију и институције.
