ОД ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ ДО ТИХОГ ОДЛАСКА – ПУТ ПОДУНАВСКИХ ШВАБА КРОЗ ВЕКОВЕ
Откако је царски повереник Симон Штритмахер, са царским печатом у руци и речима пуним наде, посетио Литенвајлер, село у Немачкој, више ништа није било исто. Млади и стари слушали су обећања Марије Терезије: земља у изобиљу, поља на поклон, десет година без пореза, слобода вере, нови почетак у панонској равници. Убрзо су њихове породице спаковале све што су имале, укрцале се у улмске чамце и низ Дунав кренуле у непознато – у „Угарску“, у нови живот.
Година је била 1756. – званични почетак колонизације Хоџага. Тако су рођени Оџаци, Доње Швапско село на великом царском пространству Бачке равнице. Са собом су донели језик, веру, занате, породичне вредности и одлучност да у новој земљи изграде живот.
Прошло је скоро двеста година.
А онда, једног јесењег дана 1944. године, поново је одјекнуо позив. Овог пута не да се дође, већ да се крене. Петог октобра, сеоски судија у Оџацима добио је наређење да окупи људе. Речено му је: “Припремите се за одлазак.” По селу се ширила тишина помешана са страхом и недоумицом. Да ли повести децу, браћу, старије? Да ли оставити кућу, хлеб, крст на зиду? Да ли је ово само привремено? Или је крај?
Између тих двају тренутака- колонизације и егзодуса – смештена је прича једног народа, једне цркве, једног звона које и данас звони, као сећање на све што је било. Ово је прича о обећањима, нади, истрајности и губитку. О томе како је један народ саградио село, подигао храм, уредио куће, баште и гробља, и како је – све то морао да остави иза себе.
Управо тај историјски пут – од доласка до одласка, од кудеље до културе – тема је пројекта „Култура, колонизација, кудеља -Причa о немачким Оџацима“, који реализуујемо уз подршку Општине Оџаци.
Серијалом репортажа, истражујемо историјске, друштвене, економске и културне аспекте живота немачких досељеника у овом крају:
– њихов утицај на локалну привреду и културу,
– развој кудељарске индустрије као темељ економског просперитета,
– улогу у изградњи образовних, верских и друштвених институција,
– као и траг који су оставили у међуетничким односима и сећању заједнице.
Ово истраживање покушаће да сачува део историје који је често остајао у сенци. У времену када се број преживелих сведока смањује, а трагови некадашње културе бледе, важно је поставити питања, тражити одговоре и записати сећања.
Материјал за текстове и репортаже уступио је Музеј Подунавских Немаца, захваљујући сарадњи са оснивачем музеја и историчарем Борисом Машићем, који годинама истражује и документује културно и верско наслеђе немачке заједнице у Бачкој.
Прва репортажа води нас у сам почетак: Од праисторије, Римског царства, Османлија, Аустроугарске до доба када се Хоџаг први пут појављује на картама, у чамцима немачких колониста који су низ Дунав пловили са сном о бољем животу.
I. ПРАИСТОРИЈА И РАНИ ИСТОРИЈСКИ СЛОЈЕВИ (4000. п.н.е – 1699)
Простор данашњих Оџака, насељен је од најранијих периода праисторије. Археолошки налази из околине, посебно из правца Дероње, потврђују постојање сталних насеобина још око 4000. године пре нове ере. Најзначајнији налаз је статуета богиње плодности, висока 38 центиметара, што сведочи о развијеној духовној и култној култури. Овај предмет указује да је подручје било део културне матрице која је утицала и на источну и на централну Европу.
У каснијем периоду, током антике, овим крајем се смењују Илири, а затим у 3. и 4. веку Келти, који остављају трагове у виду оружја, керамике и урни. У винограду Корени у самом Хоџагу, 1902. године пронађени су коњске кости, урне, оружје и други предмети тог периода.
У 1. и 2. веку наше ере у крај стижу Даки, које потискују Скити, а њих затим Јазиги, номадско-пољопривредни народ који подиже утврђења ради заштите од римског продора. Иако Бачка никада није била званично у саставу Римског царства, римска граница ишла је дуж Дунава. Остаци новчића, грађевинске цигле и други артефакти сведоче о постојању трговачких и војних контаката са римским светом.
Велика сеоба народа у 5. веку потпуно мења етничку слику. Прво долазе Хуни, затим Гепиди, Лангобарди и Авари. Панонски Словени се досељавају у 6. и 7. веку и граде прве трајне дрвене насеобине. Око 895. године долазе Мађари који под Арпадом оснивају своју државу.
Краљ Стефан I прима хришћанство око 1000. године и добија папску круну. У том процесу долази и до административне организације – јужни део Бачке постаје комитат Бач са седиштем у истоименом граду, а северни део улази у комитат Бодрог.
У 11. и 12. веку стижу Печенези и Кумани, номадски народи туркијског порекла, који су улазили у службе угарских краљева. Средином 13. века (1241–1242) регион пљачкају Монголи (Татари), након чега долази до новог таласа изградње утврђења и сеоских насеља.
Већ у то време долазе и први немачки племићи – најпознатија је породица Херцог која се настањује у области данашњег Светозара Милетића (некада Херцегсантово). Уз њих стижу и Пољаци, Руси и Чеси, који се укључују у краљевску службу или добијају земљу.
Почетком 16. века Османлије представљају све већу претњу. После битке код Мохача 1526. године и пада Угарске, цела Бачка улази у састав Османског царства. Под турском влашћу подручје је било подељено на шест округа: Бач, Баја, Суботица, Сегедин, Тител и Сомбор. Срби су у том периоду били насељени као ратници и земљорадници, али је велики део становништва расељен, а села опустела. Турци остају до 1687. године.
Тиме се завршава прва велика историјска етапа на простору будућег Хоџага – етапа препуна смена народа, култура и утицаја, на чијем крају следи велики заокрет у виду хабзбуршке доминације и организоване колонизације.
II. АУСТРИЈСКО ПРЕУЗИМАЊЕ И ПРИПРЕМЕ ЗА КОЛОНИЗАЦИЈУ (1699–1755)
Након ослобођења од Османлија, Бачка улази у састав Хабзбуршке монархије, и то Сремским миром 1699. године. Само неколико година раније, 1691, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, долази до Велике сеобе Срба, када је у Бачку дошло око 30.000 српских породица. Србима су, као православним верницима и лојалним савезницима у рату против Турака, призната одређена права и повластице – најпре у Војној граници, а потом и у сеоским насељима ван ње.
Ипак, подручје Бачке било је тешко опустошено – ратови, епидемије и турска управа оставили су земљу готово без људства. Царска дворска комора у Бечу започиње стратешко размишљање како поново насељавати ове просторе, уз што мање трошкова, али уз обезбеђену лојалност становништва и ревитализацију пољопривреде.
Године 1723. цар Карло VI (отац Марије Терезије) доноси први свеобухватни закон о насељавању напуштених и пограничних области јужне Угарске. Закон предвиђа довођење страних досељеника – тзв. „колониста“ – који би уживали царску заштиту, добијали земљу и били ослобођени пореза неколико година.
Међутим, озбиљнија колонизација се не спроводи у пракси све до доласка на власт његове ћерке, Марије Терезије (1740–1780). Њена политика је била јасна: довести вредне католичке сељаке из Предње Аустрије, Шварцвалда и Рајнске области, који би обрађивали земљу, били лојални круни и брзо постали део новог друштвеног система.
Године 1755. објављен је царски патент којим се формално покреће велика акција насељавања. У документу су наведене конкретне погодности за досељенике:
- биће лично слободни и неће бити подређени феудалним господарима;
- добијају обрадиву земљу и плац у селу;
- држава ће финансирати њихово пресељење, градњу кућа и прву пољопривредну опрему;
- првих шест година биће ослобођени пореза;
- добијају повластице у трговини и школству.
Да би се овај процес спровео, у Улм, Рајнску област и Шварцвалд упућени су царски регрутери са копијама патента. Они су у сеоским центрима и парохијским двориштима читали понуде заинтересованом становништву, обећавајући земљу и слободу у новој домовини. Убедљиво највећи одзив стигао је из округа Ортенау у Бадену, посебно из села попут Камбаха, Литенвајлера, Голдшојера, Марлена и Хајлигенцела.
Мотиви за одлазак били су бројни: ратови, сталне поплаве дивље Рајне (посебно након 1745), сиромаштво изазвано системом наслеђа у коме само један син добија имање, притисак манастира као нових феудалаца и губитак деценијама уживаних права.
Породице попут Шмид, Шмалц, Химелшпах, Буолахер, Ернст, Винтерер и Руоф крећу да припремају путовање које ће их довести до обала Дунава – и новог живота у пустој, али обећаној Бачкој равници.
III. МАРИЈАТЕРЕЗИЈАНСКА КОЛОНИЗАЦИЈА И ОСНИВАЊЕ ХОЏАГА (1756–1760)
У пролеће 1756. године, након вишемесечних припрема, око 30 породица из округа Ортенау у Бадену напустило је своја села и кренуло на пут у „Угарску“ – како су тада звали простор јужно од Будима, под управом Хабзбурга. Међу њима су биле породице из Камбаха, Голдшојера, Литенвајлера, Марлена, Хајлигенцела, Алтенбурга и Хофкирха. Породична презимена која ће постати темељи нове заједнице укључују: Шмид, Химелшпах, Шмалц, Винтерер, Бенц, Буолахер, Енц, Ернст, Гаст, Граб, Руоф, Виланд, Фишер, Крис, Мајер, Милер и друге.
Путовање је било дуго и тешко. Колонисти су најпре пешке или колима стигли до Улма на Дунаву, где су се укрцали у „улмске кутије“ (нем. Ulmer Schachteln) – велике, примитивне дрвене чамце направљене само за једнократну употребу. У пратњи царских чиновника и понеког капелана, спустили су се низ Дунав, пролазећи кроз Регенсбург, Беч и Будим. Пут је трајао три до четири недеље, зависно од времена и водостаја.
Око 30 породица је истоварено на левој обали Дунава код Апатина, на месту где је у плану било оснивање новог села. Земљиште је било неплодно, често плављено, обрасно трском и пуно комараца. Ипак, колонисти су имали наређење да остану ту – место је добило назив Хоџаг (нем. Hodschag), а колонија је убрзо добила статус фундаторске насеобине.
Почетком 1757. године стиже још око 60 породица, углавном из истих немачких области, али и неколико из Елзаса и Лотарингије. Укупно је првих година стигло око 100 породица, што значи преко 600 људи. Међу новим досељеницима били су и столари, ковачи, обућари, пекари – што је било од виталне важности за формирање функционалног села.
Први месеци живота били су крајње тешки. Колонисти су смештени у привремене бараке. Људи су копали канале за одводњавање, секли трску, чистили шуму и припремали земљу за обраду. Године 1757. изграђене су прве куће од набоја и прућа, а већ 1758. постављена је и прва дрвена црква – такозвани Bethaus (кућа молитве), која је истовремено служила и као школа.
Према попису из 1760. године, Хоџаг је бројао 115 кућа и око 700 становника. Село је било изграђено по строгом плану: четвртасти распоред улица, са централним тргом, јавним бунаром, магацином и местом за будућу цркву. Свака кућа добила је земљишни посед – обично 18 јутара обрадиве земље, неколико јутара ливаде и шуме.
Управу над селом је вршио царски чиновник -Лудвиг Шерер (Ludwig Scherer), именован за првог локалног администратора. Школу је водио учитељ Јоханес Мајер, а верску службу је обављао капелан Фридрих Кристоф Руоф.
Иако је Хоџаг основан у изузетно суровим условима, захваљујући упорности и дисциплини досељеника, село је већ до краја прве деценије постало стабилна пољопривредна заједница са развијеном инфраструктуром.
IV. ЖИВОТ У ХОЏАГУ: ИЗАЗОВИ И ИЗГРАДЊА ЗАЈЕДНИЦЕ (1760–1800)
Прве године живота у Хоџагу биле су борба за опстанак. Упркос царским обећањима, услови су били далеко тежи него што су досељеници могли да замисле. Земљиште је било непознато, клима оштра, а комарци – нарочито у летњим месецима – представљали су праву пошаст. Маларија, названа „Дунавска грозница“, однела је многе животе у првим годинама, нарочито међу децом. Само у зиму 1761. године умрло је више од 40 мештана – углавном деце и стараца.
Ипак, колонисти нису одустајали. Село се организовало у четврти (нем. Quartiere), са строго уређеним кућним бројевима, земљишним књигама и јавним радним обавезама. Куће су биле једноставне: набој, дрвена конструкција, кров од трске. Лети су се сушили опекаријом печени блокови од глине, а зими је највише страдао кров – снег и ветар често су рушили кровну конструкцију.
Свака кућа имала је башту, шталу, свињац и „кудељару“ – простор у којем се прерађивала конопља, одгајана на оближњим влажним пољима. Конопља је постала главна привредна култура у селу. Женска радна снага била је у потпуности посвећена процесу: од гајења и мочења, преко сушења и чешљања, до предења влакана.
Кудељарке су често радиле у групама од по пет до шест жена. Понекад су, у недостатку огрева, чешљале влакна крај огњишта, седећи на поду. У зиму 1764, једна од најтежих до тада, забележена је прича о Катарини Мајер, која је с девојчицом Магдаленом плела нити ноћу, поред лојане свеће, док је напољу снежна олуја затрпавала капију.
Образовање је било приоритет већ од почетка. Учитељ Јоханес Мајер водио је прву школу у просторији Bethaus-а. Настава је била на немачком језику, а први ученици – углавном дечаци – учили су читање, писање, катехизис и рачунање. Девојчице су касније училе шивење, вез, преплитање и домаћинство. Школа је радила током зимских месеци, када није било пољских радова.
Верски живот био је снажан ослонац за заједницу. Иако је стални свештеник стигао тек 1765. године, капелани су долазили из Апатина и Бачког Моноштора, доносећи са собом вест о недељној миси, крштењима, венчањима и сахранама. Први регистровани брак у Хоџагу био је између Михаела Шмита и Урсуле Винтерер, склопљен 2. новембра 1761. године.
Занатство је почело да се развија већ након неколико година: у селу су радили обућар, колар, ковач и пекар. Један од првих колара, Јакоб Химелшпах, исекао је храст из „Großer Hotter“-а, и направио точкове за прву запрегу која је користила новоизграђени пут ка Апатину.
Иако је живот у Хоџагу у првих двадесет година био обележен тешкоћама, губицима и свакодневним напорним радом, почињала је да се ствара права заједница – чврста, дисциплинована и дубоко укорењена у вредностима породице, рада, вере и немачке културе.
ДОСЕЉАВАЊЕ
ШТА ЈЕ ПОКРЕНУЛО ТАЛАС?
Средином 18. века, сељаци из Предње Аустрије живели су на рубу егзистенције. У планинским крајевима Шварцвалда, попут области Ортенау, живот је био тежак, земља сиромашна, а природне непогоде и ратови стални пратиоци. Тридесетогодишњи рат (1618–1648) оставио је села спаљена и опустошена, а бројни војни сукоби у 18. веку само су додатно појачали несигурност. Војске су плениле стоку, палиле амбаре, а Рајна – често дива и непредвидива – својим поплавама односила је последње залихе и обрадиве површине. Село Голдшојер је делимично потопљено, а земља у вредности од 150.000 гулдена неповратно изгубљена.
Друштвена структура додатно је оптерећивала становништво. Због „затвореног права наслеђа“, сва имања припадала су једном сину, док су остала деца добијала симболичне откупе, присиљена да остану као надничари на истом имању или да се сналазе као сиромаси. У молби из 1737. коју су неке породице из грофовије Хаунштајн упутиле властима у Фрајбургу, стоји болно сведочанство: „Не можемо се више прехранити са женом и многом децом… налазимо се у јако лошем и бедном стању.“
Поред тога, становници Хаунштајна, који су некада уживали слободњачки статус као „секачи шума“ (Rodungssiedler), полако су губили своја права пред налетима манастира Свети Бласије, који је откупљивао земљу и претварао их у кметове. Изгубивши самоуправу, пореску независност и слободу, на коју су били вековима поносни, многи су почели да гледају у правцу нових, обећаних крајева. За сељаке без поседа и будућности, царски позив Марије Терезије за насељавање у јужној Угарској није био само економска прилика – већ и позив у обновљено достојанство.
ЦАРСКИ ПОЗИВ КАО ПУТ У СЛОБОДУ
После протеривања Турака и ослобађања великих делова јужне Угарске, Хабзбуршка монархија се суочила с једним другим изазовом – опустошеним и ненасељеним просторима. Те земље су биле пустиње: без становништва, без обраде, често захваћене болестима и мочварама. У циљу ревитализације ових простора, царски двор у Бечу започиње организовану колонизацију – најпре несистематично, а потом, у време Марије Терезије (1740–1780), прецизно планирано и строго вођено.
Марија Терезија је 1755. издала посебан царски патент, у којем су наведене све повластице и подстицаји за нове колонисте. Позив се односио искључиво на католичко становништво – верску лојалност видело се као основ стабилности. Са тим патентом у руци, царски регрути кренули су у Предњу Аустрију, Шварцвалд, Хаунштајн и швајцарски кантон Аргау. Њихова мисија била је да придобију сиромашне, али вредне и побожне сељаке за велики државни пројекат.
У ушима ојађених сељака, свако обећање из царског патента било је као обећање новог живота:
- да ће бити слободни људи, потчињени директно цару, а не више феудалцима, манастирима или властелинима;
- да ће добити своју земљу, и то у власништво или дугорочни закуп;
- да ће им царска власт финансијски помоћи у изградњи куће, објеката, пољопривредне механизације, па чак и у обезбеђивању стоке;
- и што је за многе било кључно – да ће првих шест година бити ослобођени свих пореза и дажбина.
Тај позив није био само економски подстрек, већ и политичко-правна револуција у животима оних који су дотад знали само зависност, насиље и глад. У новој земљи, обећаној Угарској, могли су коначно да буду „своји на своме“.
Посебно за становнике Хаунштајна, који су вековима штитили своја „стара права“ као слободни сељаци, ова понуда била је позив на повратак достојанству. Њихов отпор феудализацији, насилан покушај манастира да их претвори у поданике, учинио их је природно спремнима да напусте родну земљу и крену у нови живот.
Ипак, та одлука није била лака. Требало је продати све – кућу, алате, стоку – и са нешто новца, неколико торби и пуним срцем кренути у непознато. У неким местима, куће су се продавале по симболичној цени – толико је велики био талас одлазака да је потражња опала. Многи који су остали, касније су причали да су могли купити кућу за цену једне краве.
Међутим, за одлазеће колонисте, обећања о животу у слободи, земљи и праву на свој труд – значила су више од сигурне беде у домовини. Зато су одлучили: напустити Рајну, кренути у Улм, укрцати се у дрвене „улмске кутије“ и низ Дунав – у нови почетак.
ПЕШАЧЕЊЕ ДО УЛМА, ПА „УЛМСКОМ КУТИЈОМ“ ПУТ ДУНАВА
Одлука је донета, имање је распродато, кола натоварена. Колонисти су се, углавном у мањим групама, кретали пешице или у запрегама ка граду Улму – најважнијој тачки укрцавања за Дунавску колонизацију. Пут до Улма био је прва велика проба издржљивости: преко стрмих обронака Шварцвалда, кроз магловите долине Кинцига, кишне шуме и камените стазе, ишли су данима. Старији су посустајали, деца плакала, мајке носиле замотану децу у наручју или у колевкама везаним за леђа. Очеви су водили коње, надгледали запреге и бодрили породице. На точковима – сандуци пуни наде: алат, кухињски прибор, ћебад, семе конопље и по која породична реликвија.
Са сваком прелаженом миљом, напуштали су познато и приближавали се непознатом. Успут су им се прикључивале друге породице из села у Рајнској долини, из Драјзама, Минстера, па и из Елзаса. Каравани кола и пешака постајали су покретна слика једне скривене миграције.
По доласку у Улм, колонисте су дочекали царски службеници – уредници досељеничких спискова, финансијски повереници, надзорници транспорта. Били су пописивани, проверена су им документа и подаци о пореклу, затим су им исплаћени први путни трошкови.
Затим је следио укрцај на „улмске кутије“ (Ulmer Schachteln) – дугачке, уске, дрвене чамце с равним дном, направљене баш за једнократну пловидбу низ Дунав. Биле су јефтине, али стабилне и простране довољно да на једној може путовати више породица, са својом скромном имовином. На неким чамцима било је по три до четири породице, са стоком, храном и стварима – стиснути, али пуни ишчекивања.
Пловидба је трајала данима и недељама, зависно од водостаја, времена и снаге веслача. Вода је била хладна, магла се спуштала ноћу, а током дана, сунце је немилосрдно пржило. На чамцима није било никакве удобности – ни крова, ни заштите од кише или ветра. Труднице, мала деца, болесни – сви су делили исту палубу. Али поглед у правцу тока био је поглед у обећани живот.
Иако је Дунав био симбол преласка у нови свет, није свима био наклоњен. Забележени су случајеви да су неке породице изгубиле ствари у реци, неки се разболели, а поједини – најчешће деца – и преминули током путовања. Али већина је стигла до Апатина, главне тачке искрцавања у овом делу Бачке.
Ту су их поново дочекали царски представници. Исплаћен им је остатак трошкова, прегледане књиге и дате коначне инструкције. Одатле, нови колонисти су настављали – пешице, запрегама или чамцима низводно – до коначног одредишта: пустињског, али обећаних Оџака.
УЛМСКЕ КУТИЈЕ
У катедрали у Сатмару, у данашњој Румунији, стоји заветна плоча – неми сведок једног великог историјског кретања. Она подсећа на долазак швапских колониста у ове крајеве, који су се Дунавом спуштали у улмским кутијама – дрвеним чамцима карактеристичним по свом изгледу, али још више по симболичком значењу: били су то чамци наде, стрепње и новог почетка.
Немачки колонисти из Шварцвалда, Ортенауа и околине Рајне – напуштали су у 18. веку своје сиромашне крајеве у потрази за бољим животом у јужној Угарској. Пешице су долазили у Улм, где је био главни центар окупљања досељеника. Тамо су, на обали Дунава, укрцавани у такозване “улмске кутије” (Ulmer Schachteln) – дрвене чамце с равним дном, направљене за једносмерну пловидбу низводно ка Апатину, па даље према Хоџагу, Сентомашу, Темишвару и другим тада пустим равничарским насељима.
Ови чамци имају дугу историју. Развили су их улмски рибари још у 14. веку, првенствено за превоз робе. Током турских ратова 17. и 18. века, служили су и за транспорт војске, а у доба Хабзбуршке колонизације, постали су главно превозно средство за хиљаде немачких досељеника који су по налогу Беча требали населити опустошене територије Бачке и Баната.
Улмске кутије су биле дугачке од 20 до 25 метара, ширине 4 до 5 метара, са газом од 30 до 40 центиметара, што их је чинило идеалним за плитке и мирније делове Дунава. На палуби се налазила једноставна кабина, дугачка између 6 и 8 метара, која је служила као једини заштићени простор – за спавање, припрему хране, боравак током кише. У њој је боравила и посада и досељеници, често у гужви, али са стрпљењем.
Путовање је било посебно опасно током поплава, јаких ветрова или болести. Али за многе је тај чамац био покретна кућа, колевка наде и први корак ка новом животу.
Након доласка у Апатин, улмске кутије нису враћане узводно. Уместо тога, растављане су, а дрвена грађа продавана или коришћена за изградњу првих кућа и помоћних објеката у насељима где су се колонисти настанили. У томе има и симболике: оно што је досељенике довело, остајало је с њима, постајало део темеља њиховог новог дома. Посаде су се копненим путем враћале у Улм, спремајући се за нови конвој.
Данас, заветна плоча у Сатмару и слична обележја у Улму, Апатину, Темишвару и Новом Саду, сведоче о том необичном типу брода. Али више од тога – сведоче о људској храбрости да се уђе у нешто неизвесно, покрене живот изнова и напусти све што је било познато. Улмске кутије нису само део техничке историје пловидбе – оне су симбол једне епохе, једне дијаспоре и једног великог људског искорака.
