Од самог почетка украјинске кризе, када је цео свет стао у ишчекивању, Србија је, попут модерног Нојевог ковчега, постала спас за хиљаде људи који беже од рата. Међу тим људима су Александар и Маријана Бyзинов, који су пронашли свој нови дом у Апатину, малом граду на обали Дунава. Србија је, како се испоставило, постала уточиште за више од 300,000 Руса и 50,000 Украјинаца, од којих су многи били принуђени да напусте своју земљу због немогућности да раде у условима санкција.
Већина миграната се настанила у великим градовима попут Београда и Новог Сада, али Бузинови су изабрали Апатин – општину на северозападу Србије са 25.000 становника, окружен природним лепотама, где живот тече мирно и спокојно. Овде су пронашли све што им је потребно за одгајање своје мале ћерке Даше: мир, сигурност и природу, коју толико воле.
У врело летње јутро, под кровом пријатне сенице, срели смо се са породицом Бузинов да разговарамо о томе како им се живот променио након пресељења у Србију. Александар, 47-годишњи агроном, и његова супруга Маријана, родом из Казахстана, са ћерком Дашом и верним псом Робином, деле своје приче.
“Напустили смо Москву пре две године, када су почела ратна дејства. Прво смо нашли уточиште у Турској, али после два месеца схватили смо да желимо да останемо у Србији” каже Александар. “Тражили смо место где бисмо могли мирно да одгајамо дете, и пронашли смо га у Апатину.”
Живот у Србији за породицу Бузинов постао је нова страница. Иако су родитељи Александра и Маријане остали у Русији и Казахстану, често посећују породицу. Маријана је са ћерком провела пролеће у Москви. Породица воли да путује: Даша, којој су тек три године, већ је посетила неколико земаља, укључујући Узбекистан, Турску, Црну Гору и Босну.
“Пресељење у нову земљу увек је изазов, посебно када остављаш иза себе све што си знао. Али за Дашу, ово је нови почетак” каже Александар. “Овде ће кренути у школу, овде ће започети њен живот.”
Породица Бузинов се потпуно интегрисала у локалну заједницу, учествујући у свим догађајима који се дешавају у граду. “Живимо у мирном крају, и видим да ово место тежи миру, а не сукобу. Желим да моја ћерка расте у таквом окружењу” каже Александар.
Један од занимљивих аспеката прилагођавања Александра је и његова спремност да помогне новим комшијама. “Идем да косим траву старој комшиници са њеном старом косилицом” прича са осмехом. “Њен син је преминуо, а он је био ожењен Рускињом. Њени најближи су у Русији, а ја сам се нашао овде. Изгледа ми као праведна размена.”
Када се разговор дотакне разлога пресељења, Александар не може да сакрије емоције. “Чим је рат почео, схватио сам да желим да заштитим своје дете од мржње која је пропагирана свуда” признаје он.
Иако без посла, не губи оптимизам. “Активно тражим посао, али за сада се бавим кућом и породицом” смеје се он. Маријана пак радује породицу и пријатеље укусним пелменима које припрема по поруџбини.
На крају разговора, Александар нам показује огромно тисово дрво у дворишту, које, како каже, симболизује њихов нови живот у Србији. “Ово дрво расте овде стотинама година, и за нас је постало симбол наде и будућности.”
Пројекат „Руси и Украјинци у комшилуку – Наша нова реалност“ суфинансиран је од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
„Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.“
