Има места у граду у која човек уђе са јасним разлогом, а изађе са нечим што није планирао да понесе.
У библиотеци то не мора увек бити књига.
Понекад је то нова идеја, разговор, сусрет са писцем, питање које остане да се врти по глави или једноставно осећај да сте открили простор у који желите поново да дођете.
Такву библиотеку је наша суграђанка Сања Шијан, директорка Народне библиотеке “Миодраг Борисављевић” желела да створи у Апатину.
Када је преузела одговорност за рад Народне библиотеке, пред собом није видела само полице, књижни фонд и свакодневни посао издавања књига. Желела је место које ће бити присутно у животу града.
„Желела сам да Апатин има библиотеку која је жива, отворена и присутна у животу своје заједнице. Нисам желела да она буде само место на којем се књиге позајмљују и враћају, већ место у које људи долазе и када немају конкретну потребу да узму књигу“, каже Шијан.
И управо се у томе последњих година мењала слика библиотеке. На истом месту смењују се књижевне вечери, радионице, предавања, изложбе и разговори. У публици су деца, родитељи, пензионери, наставници, људи који редовно читају, али и они који су можда после много година први пут прешли библиотечки праг.
Посебно место у тој причи припада деци.
У свету у којем се слике на екрану мењају за неколико секунди, није лако тражити од детета да се заустави, отвори књигу и остане са једном причом десетинама страница. Сања Шијан, међутим, не верује да су деца престала да воле књиге.
„Пре бих рекла да понекад још нису открила праву књигу за себе“, каже она.
Зато у библиотеци не покушавају да читање представе као још једну обавезу. Књига треба да буде повезана са радозналошћу, смехом, маштом, дружењем. Са оним тренутком када дете у неком јунаку препозна себе или после сусрета са писцем пожели да сазна шта се налази на следећој страници.
„Када дете упозна човека који је написао књигу, чује како је настала нека прича, постави питање или се насмеје нечему што му писац исприча, књига одједном престаје да буде само нешто што стоји на полици или у школској лектири. Постаје нешто живо.“
Али читалац се, каже, не ствара само у библиотеци.
Ствара се код куће, у вртићу, школи, у разговору са учитељем и у примеру који дете види око себе. Зато су родитељи, васпитачи, учитељи и наставници важан део истог посла.
„Читаоца не ствара једна установа. Ствара га заједница“, каже Шијан.
Можда се управо у тој реченици налази и објашњење зашто су се врата библиотеке отворила много шире од књижевности.
У њеним просторијама говорило се о здрављу, психологији, безбедности деце, екологији, односима међу људима и другим темама које припадају свакодневном животу. За директорку Народне библиотеке “Миодраг Борисављевић”, Сању Шијан то није одступање од библиотечке мисије, већ њено проширење.
„Библиотека не треба да даје стручне одговоре тамо где их не може дати, али може да отвори простор за разговор и да доведе људе који имају знање и искуство да о тим темама говоре. Она не мора да буде место које зна све, већ место које зна коме треба поставити питање.“
У томе, сматра Шијан, и лежи снага савремене библиотеке. Када отвори врата темама које се тичу свакодневног живота, она не престаје да буде библиотека. Напротив, показује да књига и знање нису одвојени од живота, већ да могу да помогну да га боље разумемо.
“Мислим да је управо у томе снага савремене библиотеке – она не мора да буде место које зна све, већ место које зна коме треба поставити питање.”
Такав приступ понекад доведе у библиотеку и људе који у њу нису кренули због књиге.
Дођу због предавања. Због госта. Због детета. Због теме која их се лично тиче.
А онда, успут, примете полице.
Питају за препоруку. Учлане се. Следећи пут дођу сами.
„Не мора сваки долазак да почне реченицом: ‘Дошао сам по књигу.’ Понекад човек прво дође због једног предавања, а остане зато што је открио место у којем се осећа добро“, објашњава Шијан.
Иза тих сусрета стоји много посла који посетилац не види. Треба препознати добру тему, пронаћи госта, успоставити контакт, организовати програм и проценити шта би у одређеном тренутку могло бити занимљиво Апатинцима.
Идеје, каже Сања, долазе са различитих страна. Из књиге, разговора, неког другог програма или једноставно из ослушкивања људи.
Познато име није пресудно.
„Важније ми је шта неко има да каже и да ли постоји начин да тај сусрет буде значајан нашој публици“, каже она.
Пре сваког програма себи поставља једно питање: шта ће људи понети са тог сусрета? Ако је то нова идеја, питање, жеља да прочитају књигу или макар осећај да су добро провели време, програм је имао смисла.
У времену у којем готово свака информација може да стане на екран телефона, библиотека мора да тражи нове начине да остане важна. Сања Шијан је за десет година замишља као још отвореније и динамичније место, са новим технологијама и форматима, али са истом суштином.
„Библиотека никада не сме да изгуби оно због чега је библиотека. Књигу, знање, проверену информацију, културу разговора и, пре свега, човека.“
А тај човек је, на крају, и најбоља мера свега што је урађено.
Не број програма. Не број столица у сали. Не фотографија пуног простора.
Него повратак.
Дете које после сусрета пита када ће поново доћи неки писац. Човек који после предавања потражи књигу о теми коју је чуо. Читалац који отвори врата и каже: „Ви сте ми прошли пут препоручили ону књигу, одушевила ме је. Имате ли нешто слично?“
У таквим малим тренуцима Сања Шијан препознаје да је труд имао смисла.
„Наш посао није само да организујемо програме и напунимо простор. Важно је шта се дешава после тога. Често не знамо одмах шта смо покренули у неком човеку. Али понекад, после неког времена, он се врати и покаже нам да је нешто ипак остало.“
И можда се управо тако једна заједница и мења. Не увек великим потезима који се одмах виде, већ тихо, човека по човека. Једном прочитаном књигом. Једним добрим разговором. Једним дететом које пожели да се врати.
И једним местом чија врата остају отворена.
