За почетак игре понекад нису потребни ни терен, ни голови, ни саиграчи. Радомиру Радујку, у годинама када је као дечак у Босни и Херцеговини откривао фудбал, били су довољни лопта и два камена.
Биле су то тешке деведесете године. Фудбалска прича започета у детињству тамо није дуго трајала, али љубав према спорту јесте. Живот га је 1995. године довео у Апатин, где је одмах наставио да тренира у „Младости“.
Више од три деценије касније, спорт му је професија. Завршио је Факултет спорта и физичког васпитања, радио са млађим категоријама, а од 2020. године обавља посао генералног секретара Спортског савеза општине Апатин.
Од дечака којем су за игру били довољни лопта и два камена до човека који данас учествује у организацији спортских програма и такмичења, једна ствар се није променила: спорт је остао средишњи део његовог живота.
НОВИ ГРАД, НОВИ КЛУБ, НОВИ ПОЧЕТАК
Долазак у Апатин за Радујка није значио само промену клуба. Требало је прилагодити се новој средини и, како каже, практично започети нови живот.
Тај период памти као тежак и дуг. Кроз млађе категорије са њим је радио већи број тренера, па данас не издваја само једно име.
„Свако ми је на свој начин помогао, и генерално и у фудбалском смислу, и на томе сам им неизмерно захвалан“, каже Радујко.
Спорт је временом престао да буде само активност којом се бавио у слободно време. Већ по упису у апатинску Гимназију знао је који факултет жели да упише и у којој области види своју будућност.
„Знао сам који факултет желим и чиме желим да се бавим у будућности. У преводу, све што је везано за спорт, на свим нивоима“, објашњава.
После факултета уследио је рад у Школи фудбала „Олимпик“, а потом и у „Младости“. Ту је брзо постало јасно колика је разлика између онога што се научи током студија и онога што се стиче непосредним радом.
„Оно што нисмо могли на факултету у великој мери и свакодневно, а што је злата вредно, јесте пракса и само пракса“, каже Радујко.
Научено треба пренети детету, показати покрет, објаснити задатак и прилагодити га узрасту и могућностима сваког појединца.
Због тога рад са децом сматра лепим, али и изузетно одговорним послом.
„Са децом не може свако да ради, а и не треба свако да ради.“
КАДА ЈЕ 25 МЕТАРА ВЕЋА ПОБЕДА ОД МЕДАЉЕ
Један од програма који повезује Радујков некадашњи тренерски рад са послом који данас обавља јесте бесплатна школа пливања.
Када је програм покренут 2018. године, био је један од инструктора који су непосредно радили са децом. Намера је била да се обухвати што већи број непливача.
„Као град на реци, сматрам да свако дете мора да научи да плива у што ранијем узрасту, или бар основне елементе одржавања на води“, каже Радујко.
Осам година касније, према његовим речима, кроз школу пливања прошло је више од 2.000 дечака и девојчица узраста од пет до 14 година.
Иза тог броја остају појединачне приче.
Нека деца долазе са страхом од воде, друга се плаше дубине или им смета хладноћа базена. Тада више није довољно само показати технику пливања.
Потребни су стрпљење, разговор и поверење.
Радујко не издваја једно дете, јер је сличних примера било много. Каже да је за инструкторе посебан успех када дете које је на почетку имало страх од воде после седам дана обуке, уз помоћ реквизита, успе да преплива 25 метара по ширини олимпијског базена.
То можда није резултат који ће ући у спортску статистику, али за дете које је неколико дана раније оклевало да уђе у воду представља значајан корак.
Ту се види и како Радујко мери успех у спорту.
Медаљу сматра наградом за рад и труд и успоменом која остаје. Ипак, већу вредност види у томе да дете остане у спорту и кроз њега стекне навике које ће га пратити и касније.
„Много више од медаље је дететово стално учешће у спорту, кроз које ће се обликовати као спортиста, а пре свега као човек.“
ОД ЈЕДНЕ ГРУПЕ ДЕЦЕ ДО ЧИТАВОГ СИСТЕМА
Доласком на место генералног секретара Спортског савеза 2020. године променио се и обим Радујковог посла.
Као тренер био је усмерен на једну групу деце. Данас су у фокусу различити клубови, школски спорт, такмичења, манифестације и програми намењени различитим узрастима.
Признаје да је и њему било потребно време да се прилагоди.
„Посао који обављам много је шири и свеобухватнији од посла наставника физичког или тренера. Требало ми је одређено време да се привикнем и изнова учим, као што и данас учим неке ствари.“
Јавност тај део посла најчешће види тек када је све спремно.
Дође дан турнира или манифестације, деца изађу на терен и програм почне. Оно што је претходило том тренутку остаје углавном ван погледа посетилаца.
Припреме школе пливања, зимског турнира у фудбалу или већих такмичења Спортских игара младих почињу знатно раније.
„Само добра припрема, план и организација са којом правовремено кренем са сарадницима доносе да на крају све протекне како смо замислили“, каже Радујко.
Управо када организација функционише добро, велики део посла остаје непримећен.
СПОРТ ПРЕ МЕДАЉЕ
Рад Спортског савеза није усмерен само на децу која су већ у систему такмичења.
Један од примера је „Лига малих шампиона“, која је у мају ове године у Апатину окупила 130 предшколаца.
Радујко каже да му је посебно било драго што је овај програм стигао у Апатин, јер Спортски савез до тада, осим кроз школу пливања, није имао много прилика за сарадњу са Предшколском установом „Пчелица“.
Кроз трчање и полигоне обухваћен је велики број деце узраста од пет до седам година, док ће 20 најуспешнијих 26. септембра учествовати на државном такмичењу у Београду у оквиру Сајма спорта.
Идеја је, међутим, шира од избора најуспешнијих.
За многу децу овакви програми представљају први сусрет са организованом физичком активношћу. Прави изазов долази касније, када то интересовање треба задржати.
По Радујковом искуству, једна од преломних тачака наступа у пубертету.
„Ту су нова искушења, технологија, телефони и све уз то. Део деце изађе из спорта, што нас не радује. Остају они истрајни, мотивисани и спремни да наставе свој спортски пут.“
ДА СЕ ВИДИ И УСПЕХ КОЈИ НЕ СТИЖЕ ДО ВЕЛИКИХ МЕДИЈА
Резултат младог спортисте не завршава се увек на великој сцени.
Многи успеси остану у оквирима локалних и регионалних такмичења, далеко од пажње великих медија. У Спортском савезу, каже Радујко, покушавају да прате резултате спортиста готово свакодневно, без обзира на узраст и ниво такмичења.
„Треба споменути, похвалити, па и наградити сваку особу, поготово дете, јер му то сигурно значи“, каже.
Не мисли притом првенствено на материјалну награду.
Важно је, објашњава, да млад спортиста види да је његов рад неко приметио. То може бити подстицај да настави да тренира и истраје када резултати не долазе лако.
За 2026. годину Радујко каже да је донела добре резултате у различитим узрастима и нивоима такмичења.
Ипак, иза фотографија са медаљама постоји и свакодневица која је далеко мање видљива.
ПРОБЛЕМИ КОЈИ СЕ НЕ ВИДЕ НА ПОБЕДНИЧКОМ ПОСТОЉУ
Када говори о проблемима апатинског спорта, Радујко не издваја један као пресудан.
Клубови се сусрећу са различитим тешкоћама. Негде је то новац, негде проблем како привући децу у млађе категорије, а затим их задржати. Понекад недостаје и довољно стручног кадра.
Спортски савез, каже, настоји да помогне колико је у датом тренутку могуће.
„Разумемо потешкоће клубова, било да су финансијске природе, да се тичу млађих категорија, како придобити и задржати децу, или у неком тренутку недовољно стручног кадра.“
Потребе клубова нису исте, као што нису исти ни њихови резултати.
Неки имају запаженије сениорске резултате, други су успешнији у раду са екипама, трећи у индивидуалним спортовима. Зато ни решења не могу бити једнака за све.
Радујко, ипак, оцењује да у Апатину постоји добра основа и да је важно наставити рад са клубовима и младим спортистима.
ПУТ ДО СПЛИТА НИЈЕ САМО ПУТ ПО МЕДАЉУ
Посебно место међу програмима у које је укључен имају Спортске игре младих.
Апатин се у ову манифестацију укључио пре четири године, а већ прве године имао је представнике на међународној завршници у Сплиту. Тај низ настављен је и наредних година.
У међувремену је Апатин био домаћин регионалног, а потом и државног такмичења.
Ове године Радујко је као координатор пратио апатинске такмичаре на државном финалу, међу којима су биле рукометашице „Грације са Дунава“ и млади шахисти.
За њега, међутим, вредност тих путовања није само у резултату.
„Оно најбоље што добијамо и због чега су Игре основане јесу деца. Њихов одлазак у Сплит, а и пре тога на регионална и државна финала, да упознају нове другаре, друже се и надмећу, јесте крајњи циљ.“
За децу тако остају искуство путовања, нова познанства и успомене које често трају дуже од самог резултата.
КАДА СЕ ЗАВРШАВА РАДНИ ДАН
Спорт ретко поштује класично радно време.
Утакмице су поподне и увече, турнири и такмичења викендом, а организационе обавезе често трају и након формалног завршетка радног дана.
„Постоји, наравно, радно време, али је врло често, у зависности од активности и манифестација, подложно променама“, каже Радујко.
Навикао се, додаје, на такав ритам и он му не представља велики проблем.
Ипак, посао неизбежно улази и у приватни живот.
„У моментима несвесно запоставиш приватни живот, односно немаш довољно времена да му се посветиш.“
Одговор на питање да ли све то вреди не проналази у извештајима, бројевима или функцијама.
Проналази га у реакцијама деце.
У сузама радосницама оних који су обезбедили одлазак у Сплит. У детету које добија награду или плакету. У узбуђењу пред пут на такмичење и причама са којима се деца враћају кући.
„Кад се све то стави на једну страну, знамо да је вредно и да радимо, верујем, праву ствар.“
ШТА ОСТАЈЕ КАДА ФУНКЦИЈА ПРОЂЕ
Када говори о ономе што би једног дана волео да остане иза његовог рада, Радујко не набраја турнире, пројекте и резултате.
Говори о односима.
„Желим да иза мене остане добра клима, добра комуникација са свим спортским организацијама, локалном самоуправом, школама, просветним радницима, децом и родитељима.“
Управо у томе види услов да локални спорт настави да се развија.
Јер спорт једне средине не чине само они који освоје медаљу или у суботу истрче на терен. Чине га и деца која тек уче да пливају, тренери који их чекају на тренингу, родитељи који их доводе, клубови, школе, организатори и сви они чији се рад најчешће не види када се на крају подигне пехар.
А нечији пут кроз спорт понекад почиње сасвим једноставно.
Лоптом и са два камена уместо голова.
