Laboratorija na čardaku
Evo prilike da nova vlast pokaže da se razlikuje od stare i učni jedan gest dobre volje, a još više potrebe, te da pokaže istinsku brigu o svojim sugrađanima, pre svega onim najstarijim i najbolesnijim.
Reč je o laboratoriji Doma zdravlja koja se nalazi na drugom, a neki će reći praktično trećem spratu, ove ustanove. Za mnoge pacijente u godinama laboratorija se nalazi na čardaku, kaže mi jedna prijateljica, koja ima majku staru 82 godine. Zbog laboratorije na čardaku medicinsko osoblje je prinuđeno da svakdnevno odlazi na teren zbog vađenja krvi. Rečju, dotična laboratorija predstavlja problem pacijentima ali i medicinskom osoblju.
Nikome nije jasno što je baš ovo odeljenje stavljeno na čardak. Ne znam ko je svojevremeno pravio raspored u zgradi Doma zdravlja. Znam samo da smo decenijama na vlasti imali doktora.
E, pa kad doktor nije preduzeo ništa po ovom pitanju, mogao bi neko iz sadašnje vlasti da krene u razmišljanje ima li boljeg rešenja za laboratoriju na čardaku. Sećam se da je svojevremeno i za vlasti DOS-a bilo razmišljanja da se laboratorija prbliži pacijentima. Šta je tada bilo prepreka ne znam detalje.
Verujem da bi ovaj gest brojni Apatinci pozdravili. Ne verujem da bi to izmeštanje puno ni koštalo. Ali koliko god koštalo zdravlje je najvažnije, a za zdravlje je neophodna i pristupačnost medicinskim uslugama.
Priča mi je prijateljica iz Beograda da ona zna tri doma zdravlja u metropoli i da se u svima laboratorija nalazi u prizemlju sa najviše tri-četiri stepenika. Nismo proveravali koliko je stepenika do naše laboratorije ali odoka reklo bi se najmanje tridesetak. Znam samo da baš zbog ovih stepenika ima pacijenata koji idu u privatne ambulante i plaćaju usluge iako imaju male penzije.
Hajde, da organzujemo glasanje, i da tačno utvrdimo koliko ovaj predlog izmeštanja laboratorije ima podršku građana.
Ko pamti Muzej sporta?
Eto, da pre nekoliko dana nisam videla jednu đačku eksurziju u poseti našem gradu, ne bih se ni danas setila muzeja sporta. E, taj muzej, promovisan u svim medijima, od lokalnih do prestoničkih, ka jedna dobra ideja čami u tami svog postojanja. U taj prostor ne svraćaju ni ekskurzije a kamoli turisti iz inostranstva. Ne organzuju se ni posete banjskih posetilaca. Nije mi poznato ni da li naši đaci, na primer, prvaci, imaju prilike da se upoznaju preko ovog muzeja sa bogatom istorijom sporta u ovom gradu.
I o tome valja razmisliti. Otvoriti širom vrata jer prošlo sportsko rukovodstvo više je brinulo o brojčanoj zaposlenosti i platama nego o Muzeju sporta koji se nalazio tik uz njihove tople kancelarije.
Finansiranje udruženja
Učestvovala sam ovih dana u izradi jednog ekološkog projekta pod nazivom “Kuda ide ekološki dinar”. U pisanju na ovu temu iz Apatina vodila sam brojne razgovore. Nijedan predstavnik nevladinog sektora nije mogao da mi pruži dokaz da su sredstva obezbeđivali na konkursu. Naime za udruženja takvih opšrinskih konkursa nije ni bilo. Svedok sam da najstarije ekološko udruženje “Plavi Dunav” nikada nije dobilo dinar iz opštinske kase niti je imalo priliku da konkuriše svojim projektima. Zbog toga se naravno moralo i ugasiti, bez obzira što je bilo učesnik prekograničnih ozbiljnih projekata u kojima su se afirmisale prirodne lepote Apatina značajne i za razvoj turizma.
Sredstva su se, naime, dobijala na bazi ličnih poznanstava, a često su se, preko nevladinog sektora i njihovih aktivnosti, zapravo prikupljali politički glasovi. O broju tih povlašćenih udruženja neću da pišem jer svi znaju kome se najviše davalo za razne fešte i beskorisna putovanja.
Zato pozdrav što se konačno rapisao opštinski konkurs za udruženja. Nadam se da će se ubuduće sredstva dodeljivati prema konkretnim projektima koji mogu dati nekakav doprinos razvoju grada. Transparentno. Pa i tako što će se projekti, a još više njihova realizacija, objavljivati na sajtu opštine.
P.S.
Reče mi jedna iskusna koleginica da na turističkoj mapi Vojvodine nijedna manifestacija, pa ni najstarije Ribarske večeri, nije na kalendaru Turističke organizacije Vojvodine. To svedoči šta sve finansiramo i kakave koristi imamo od toga osim zabave za narodne mase.
Direktor častio iz svog džepa
Zadesila me jedna neobična okolnost nezabeležena u mojoj dugogodišnjoj novinarskoj praksi. Naime, jedan, što bi narod rekao državni direktor, u kafani častio ljude iz sopstvenog džepa. Ništa, od već naviknute, šare. Čujem posla nije jedini. Eh, velim, eto čuda velikoga i u našoj varošici, poznatoj po čevapima, paprikašima i pečenjima na šaru.
Autor: Sofija Pualić-Špero
