У анкети поводом пројекта који за циљ има подизање свести становника општине о важности здраве животне средине, грађани су одговарали на питања да ли препознају основне глобалне еколошке проблеме, и шта су, по њима, највећи у нашем граду и околини? На који начин чувају своју околину, и шта би урадили да се покрене решавање тих проблема?
Весна Коларски, наставник
Основни глобални еколошки проблем је пре свега што ми немамо свест о томе. Смеће је свуда около. Онај контејнер код “С”-ова је ругло на које се не обраћа пажња. У граду нису постављени контејнери за ПЕТ амбалажу, стакло, лименке… Смета ми мирис пивског требера и некада је заиста неподношљиво.
Радим у школи и количина смећа која остане после једног школског часа је заиста огромна. Деца често бацају и ужину по поду. Немарност, небрига, неразмишљање, не знам како бих назвала.
Како чувам околину? Онако како су мене учили и код куће и у школи. Бацим отпатке у корпу. Трудим се да понесем цегер. Не успева ми то сваки пут, али, срећом по нас, жене, па је постао више-мање и модни детаљ. Покупим смеће после излета. Радим неке најнормалније ствари. Покупим за псом измет. То је још један проблем који ми лично смета. Псећег измета има свуда, а власници паса не осећају потребу да почисте за својим псом.
Људи често нису у стању да покосе траву испред својих кућа/зграда, очисте снег. А често исти ти умеју да причају о некој еколошкој свести.
Јован Ранковић, пензионер, председник кућног савета С-4
– Као грађани уопште не водимо рачуна о чистоћи града. Пре десетак дана човек који се вратио из иностранства бацио је смеће напоље испред зграде. Мрзело га прећи 20 метара до контејнера. Не могу се дружити са таквим људима.
Годинама ме иритира што цео Апатин доноси смеће у контејнере иако лепо пише на табли да су они за ове четири зграде. Када пријавимо да доносе смеће, нико не изађе да види. Чему онда број телефона на који се можемо обратити, када нема реакције.
Сваки родитељ треба да научи дете да не може да баца смеће. Чување животне средине долази из куће, то је основно кућно васпитање. Деца бацају смеће на улицу. Без кућног васпитања она неће схватити да то није уреду. Можеш пет факултета да завршиш, али ако немаш домаће васпитање, све је узалуд. Сада је толико срозано лепо понашање да је то срамота гледати. Не вреди да му кажеш јер те неће послушати, а још ће те изружити. Сада, када Гимназија проради, видећете младе људе од 17-18 година како се понашају. Неће да се склоне и пропусте пролазнике, а не да покупе бачено смеће.
У нашој згради покушавамо да држимо кућни ред, али увек имао по неког ко неће да сарађује и да се повинује неког општој култури. То је мука живљења у зградама. Немамо вешерницу, па веш морамо да окачимо на терасу. Онда вам на њега цури нечија клима, али ако нешто кажете ви сте му највећи непријатељ. Ако примените санкције, постанете најгори. Али, наш човек само поштује ако му наплатите казну.
Мени је жао што морам то да кажем, али је брука, нас самих од себе, што не умемо да чувамо оно што смо сами стварали, за шта издвајамо самодопринос и што смо стекли. Не умемо да чувамо своје, о туђем да не причам.
Ђорђе Петровић, медицински радник
Када су уведене новчане казне навикли смо се да не пушимо у јавним установама и затвореним просторима. Навикли смо се да колико-толико не правимо депоније смећа на рубу града.
Мислим да појединци могу мало да ураде. Проблем очувања животне средине мора шира заједница да решава, при томе мислим на месне заједнице, градове, општине. Загађен Дунав и канале не можемо сами решити, али можемо одлучити да не бацамо смеће у њих.
У последње време у нашем граду се појавио нови проблем, који спада у еколошке. Довољно плаћамо за уређење гробља, а сад видим да треба изгледа то сами да уређујемо, и паре нам нико не враћа. Ми можемо очистити гробове наших покојника, али не можемо односити и одлагати смеће из контејнера.
Немамо више индустрију, па не учествујемо у глобалном загађењу ваздуха.
Влада доноси уредбе о регулисању издувних гасова из аутомобила и остало, и ту ми, као појединци, опет не можемо више учинити од придржавања прописа.
На питање колико нам је угрожена животна средина, изгледа да у Апатину и околини није превише судећи да не желимо да се трудимо превише да нам буде боље од тренутног стања.
Решење је, наравно, у промени свести код људи. Како су кренуле акције „чеп за помоћ“, научили смо да раздвајамо пластичне чепове, па и пластичне флаше. То само доказује да ми то можемо, ако неко нареди или покрене као акцију.
Не купујем у пластичној амбалажи, и мој предлог је да сви кренемо од тога. Нека то буде прва ставка коју ћемо променити у свом животу. Индустрија треба да производе пакује у природне материјале, па ће се људи много лакше одрећи куповине у пластици.
Мој допринос заштити животне средине је и у томе што у нашем предивном граду много више возим бицикл и идем пешке. Аутомобил користим само када заиста морам. Пазим на куповину и сортирам отпад.
Треба да више уживамо у околини, природи, ономе што имамо, па ћемо и брже развити свест да то побољшавамо и чувамо.
Никола Дивјак
Нисам баш задовољан чистоћом нашег града. Свуда има смећа. Највише ме иритира што имамо постављене канте, а људи смеће намерно бацају поред. Мислим да има довољно канти, а само је до људи што неће да приђу и убаце смеће у њих.
Сметају ми и дивље депоније које се стално изнова стварају поред путева. Не знам зашто то радимо.
За себе мислим да сам коректан у понашању и односу према животној средини. Није ми тешко одложити смеће на предвиђена места. Чак почистимо и када испадне из канте када комуналци одвозе смеће. Одржавамо чисту улицу, травњак, прилаз кући. Тако би требали сви.
Не знам како би људе променили, ја сам тако васпитан, тако ћу васпитати своје дете, па мислим да је у томе решење. Та нека култура стиже из куће, са кућним васпитањем.
