Ne znam kako vi, ali ja ipak radije verujem sopstvenim očima nego tuđim rečima. Sećam se prilično smešnih situacija (koje mi ranije i nisu bile presmešne) kada su pokušali da me ubede da je ono što sam videla samo imaginacija ili proizvod bujne mašte za koju sam često optuživana, još od najranijeg detinjstva.
“Imaginacija je uobrazilja, mašta, zamišljenost i slične mentalne predstave. Naročito karakteristična za izvesna psihološka stanja kada se pojmovi obogaćuju novim sadržajima često irealnim, sa eventualnom mogućnošću ostvarenja. Zato postoji podela imaginacije na nekoliko tipova kao što su: stvaralačka imaginacija, imaginacija fantazije, anticipatorna i imaginacija pamćenja.”
Ranije sam obično burno reagovala strašno uvređena iskazanim nepoverenjem ili očiglednom situacijom gde neko pokušava da me napravi ludom. Pretpostavljam da je vaša mašta dovoljno bujna te možete da zamislite kikireza koji se ratoborno kostreši. E upravo tako sam izgledala u tim verbalnim raspravama pokušavajući da „isteram pravdu“. Poslednjih godina sam naučila sebe da reagujem mirnije i staloženije, ali mi ipak „vrag ne da mira“ pa ne mogu svakog puta da oćutim činjenično stanje potkrepljeno idiotskim objašnjenjem.
I ne znam ko me nervira više, oni koji pokušavaju da nas manipulišu ili oni koji dopuste da budu izmanipulisani.
Enter.
